Da li je tvit predsednika arhivska građa?

Nemojte da bacate spisak za kupovinu, nemojte da zgužvate dečiji crtež niti da obrišete fotografiju sa letovanja. Ukoliko ste to već radili, vi ste višestruki povratnik u kršenju zakona iz davne 1994.  

Zakon o kulturnim dobrima (i nacrt zakona o arhiviranju, koji je upravo na javnoj raspravi) propisuje da svaki dokument koji je nastao u radu institucija i organizacija ili ih je napravio pojedinac, bilo da je pisan, crtan, snimljen ili fotografisan, potencijalno predstavlja arhivsku građu te iz tog razloga o njegovoj sudbini brine Arhiv Srbije. Anahroni Zakon o kulturnim dobrima je u koliziji i sa Zakonom o e-dokumentu, koji dozvoljava da se poslovna dokumentacija digitalizuje i papirni format uništi.

Iako je jasno da država nema način da kontroliše primenu ovakve odredbe među građanima, taj propis već 25 godina stvara vrlo praktične probleme privredi i drugim organizacijama jer ih obavezuje da svaki dokument koji su stvorili u poslovanju čuvaju u izvornoj formi. To znači visoke troškove za zakup magacina, angažovanje dodatne radne snage i obezbeđivanje mera protivpožarne zaštite za sve papire koje proizvedu. Telekom Srbija npr. trenutno čuva 14km arhive, a cifra postaje sve veća.

NALED se već godinama bori protiv vetrenjača arhivske struke kako bi privredu oslobodili čuvanja tona bespotrebne papirologije koju smatraju potencijalnom arhivskom građom, iako mnoge od tih dokumenata čuva i javna administracija. U diskusijama smo imali priliku da čujemo da je arhiv čuvar istorijskog i kulturnog nasleđa Srbije i trebalo bi da za buduća pokoljenja ostavi sliku današnjeg vremena. I to je veoma plemenita i važna uloga arhiva.

U praksi arhiv uzima sve papire za koje je propisano trajno čuvanje, bez obzira na kulturno-istorijski ili naučni značaj, pa tako čuva sve M4 obrasce (prijava na penzijsko-invalidsko osiguranje), a svesno odbacuje digitalni format kao nepouzdan medij. Odgovor kolege Đorđa Vukotića arhivarima bio je: „Zamislite onda stres kad su Egipćani sa kamena prešli na papirus!“

Paradoks je što danas trag vremena ostaje najviše u digitalnom svetu – državnici se oglašavaju na društvenim mrežama, institucije vesti postavljaju na svojim sajtovima, trag vremena se može osetiti iz elektronske korespodencije važnih ličnosti, blogova influensera, analize velikih setova podataka od značaja za nauku... Arhiv ništa od navedenog ne prikuplja niti čuva. Kako će buduće generacije znati misli i kulturnu zaostavštinu naših savremenika zabeležene samo u digitalnom svetu? Kako će generacije za 500 godina znati kako je jedan Trampov tvit iz 2018. za dan oborio akcije najvećih kompanija auto industrije, između ostalih Fijata, koji proizvodnju ima i u Srbiji?

Digitalna transformacija je najmanje tehnologija. To je prevashodno edukacija svih učesnika, definisanje procesa prema potrebama korisnika i opšte poverenje u sistem. Zato je prvi zid koji treba da padne zastareli zakonski okvir. Onda možemo da podignemo talas promene, koji će povući sve od pojedinaca, preko privrednika do institucija - da poveruju da je moguće, brže, sigurnije, jeftinije i kvalitetnije raditi u digitalnom okruženju.