COVID19 FAQ: PRIMENA PROPISA

Iz pitanja proizlazi da se radi o situaciji koja je uređena članom 116. Zakona o radu. Tim članom u stavu 1. propisano je da zaposleni ima pravo na naknadu zarade najmanje u visini 60% prosečne zarade u prethodnih 12 meseci, s tim da ne može biti manja od minimalne zarade utvrđene u skladu sa ovim zakonom, za vreme prekida rada, odnosno smanjenja obima rada do kojeg je došlo bez krivice zaposlenog, najduže 45 radnih dana u kalendarskoj godini. U pitanju je, dakle, pravo na isplatu naknade zarade najmanje u visini 60% prosečne zarade u prethodnih 12 meseci, s tim da ova naknada ne može biti manja od minimalne zarade utvrđene u skladu sa Zakonom o radu (čl. 111. i 113).

Radi pomoći poslodavcima za isplatu zarada i naknada zarada, Uredbom o fiskalnim pogodnostima i direktnim davanjima privrednim subjektima u privatnom sektoru i novčanoj pomoći građanima u cilju ublažavanja ekonomskih posledica nastalih usled bolesti Covid-19 predviđena su direktna davanja iz budžeta privrednim subjektima u privatnom sektoru u vidu uplate bespovratnih novčanih sredstava privrednim subjektima, koja mogu da se koriste isključivo za isplate zarada i naknada zarada zaposlenima.

Zarada, odnosno naknada zarade se isplaćuje zajedno sa uplatom doprinosa za obavezno socijalno osiguranje i poreza. Obveznik isplate zarade, odnosno naknade zarade i obračunavanja i plaćanja doprinosa je poslodavac. U ovom smislu, članom 104. stav 1. Zakona o radu propisano je da zaposleni ima pravo na odgovarajuću zaradu, koja se utvrđuje u skladu sa zakonom, opštim aktom i ugovorom o radu,  a članom 105. stav 2. istog zakona da se pod zaradom smatra zarada koja sadrži porez i doprinose koji se plaćaju iz zarade. Takođe, Zakon o doprinosima za obavezno socijalno osiguranje u članu 51. stav 2. propisuje da je poslodavac dužan da doprinose obračuna i uplati istovremeno sa isplatom zarade, razlike zarade ili ugovorene naknade za privremene i povremene poslove, po propisima koji važe u momentu isplate tih primanja.

Za potraživanja po osnovu neisplaćene zarade, odnosno naknade zarade nadležan je osnovni sud po tužbi u parničnom postupku (radni spor), u skladu sa članom 22. stav 3. Zakona o uređenju sudova i čl. 436 – 441. Zakona o parničnom postupku. Zakonom o radu u članu 121. uređen je obračun zarade i naknade zarade, propisivanjem da je poslodavac dužan da zaposlenom prilikom svake isplate zarade i naknade zarade dostavi obračun. Pritom, poslodavac je dužan da zaposlenom dostavi obračun i za mesec za koji nije izvršio isplatu zarade, odnosno naknade zarade. Uz obračun za mesec za koji nije izvršio isplatu zarade, odnosno naknade zarade poslodavac je dužan da zaposlenom dostavi i obaveštenje da isplata zarade, odnosno naknade zarade, nije izvršena i razloge zbog kojih nije izvršena isplata. Ovaj obračun zarade, odnosno naknade zarade poslodavac je dužan da zaposlenom dostavi najdocnije do kraja meseca za prethodni mesec. Obračun zarade i naknade zarade koje je dužan da isplati poslodavac u skladu sa zakonom predstavlja izvršnu ispravu, što je u skladu sa 121. stav 6. Zakona o radu u vezi sa članom 41. stav 1. tačka 8) Zakona o izvršenju i obezbeđenju, prema kome je izvršna isprava i isprava koja je Zakonom o izvršenju ili obezbeđenju ili drugim zakonom (ovde: Zakonom o radu) određena kao izvršna isprava. Na osnovu izvršne isprave (obračuna zarade, odnosno naknade zarade) zaposleni u svojstvu izvršnog poverioca može da pokrene izvršni postupak podnošenjem sudu predloga za izvršenje na osnovu izvršne isprave, na osnovu koga sud donosi rešenje o izvršenju, koje sprovodi javni izvršitelj. Ako poslodavac odbija da zaposlenom dostavi obračun zarade, odnosno naknade zarade, što ga onemogućava da pokrene postupak izvršenja, zaposleni može inicirati postupak inspekcijskog nadzora kod inspekcije rada, radi dostavljanja ovog obračuna, što bi inspekcija rada naložila poslodavcu, u skladu sa ovlašćenjima iz člana 269. Zakona o radu i člana 27. Zakona o inspekcijskom nadzoru, ako utvrdi da je učinjena ova nezakonitost.

Uredbom je predviđena isplata minimalne zarade za preduzetnike, preduzetnike-paušalce, preduzetnike-poljoprivrednike, kao i mikro, mala i srednja preduzeća, u visini minimalne neto zarade za mart u iznosu od 30.367,04 RSD, odnosno za velika preduzeća u visini 50% minimalne zarade, pod uslovima definisanim Uredbom. Na zarade isplaćene na ovaj način poslodavac je takođe u obavezi da obračuna porez i doprinose, ali u skladu sa Uredbom može da odloži njihovo plaćanje do 04. januara sledeće godine (odnosno od početka naredne godine ove obaveze se mogu otplatiti u 24 jednake rate, bez kamate).

Odlaganje plaćanja doprinosa na narednu godinu ne utiče na ostvarivanje prava po osnovu penzijskog i invalidskog osiguranja, zdravstvenog osiguranja, prava za slučaj nezasposlenosti i ostvarivanje prava na finansijsku podršku porodicama sa decom, u periodu korišćenja 

Privredni subjekat, kome nisu isplaćena direktna davanja na koja ima pravo ili su mu isplaćena u manjem iznosu od predviđenog, kao i koji ima druga pitanja u vezi sa direktnim davanjima, upitom može da se obrati Ministarstvu finansija na: informacije@mfin.gov.rs.

Zakon o bezbednosti i zdravlju (ZoBZR) na radu u članu 33. propisuje da zaposleni ima pravo odbije da radi ako mu preti neposredna opasnost po život i zdravlje zbog toga što nisu sprovedene propisane mere za bezbednost i zdravlje na radnom mestu na koje je određen, sve dok se te mere ne obezbede, da u tom slučaju može da se pismenim zahtevom obrati poslodavcu radi preduzimanja mera koje, po mišljenju zaposlenog, nisu sprovedene, pa ako poslodavac ne postupi po ovom zahtevu zaposlenog u roku od osam dana od prijema zahteva, zaposleni ima pravo da podnese zahtev za zaštitu prava inspekciji rada.

Članom 67. ZoBZR propisano je da preduzimanje mera i radnji čijom primenom i izvršavanjem se, u skladu sa odredbama ovog zakona, obezbeđuje zaštita bezbednosti i zdravlja na radu zaposlenih - inspektor rada nalaže rešenjem, protiv koga se može izjaviti žalba ministru nadležnom za rad, u roku od osam dana od dana dostavljanja rešenja. Rešenje ministra nadležnog za rad, doneto povodom žalbe, konačno je u upravnom postupku i protiv njega se može pokrenuti upravni spor. I članom 40. Zakona o inspekcijskom nadzoru propisano je da je odluka drugostepenog organa po žalbi - konačna i protiv nje se može pokrenuti upravni spor, u skladu sa zakonom kojim se uređuju upravni sporovi.

Zakon o upravnim sporovima u članu 3. stav 1. propisuje da u upravnom sporu sud odlučuje o zakonitosti konačnih upravnih akata, osim onih u pogledu kojih je predviđena drugačija sudska zaštita. Čl. 17. i 18. ZUS propisano je da se upravni spor pokreće tužbom, koja se podnosi u roku od 30 dana od dana dostavljanja upravnog akta stranci koja je podnosi ili u zakonom propisanom kraćem roku (opšti rok za podnošenje tužbe). Članom 24. stav 1. ZUS (Razlozi za pokretanje upravnog spora) propisano je da se upravni akt može pobijati tužbom u upravnom sporu zbog nezakonitosti, i to ako: u aktu nije uopšte ili nije pravilno primenjen zakon, drugi propis ili opšti akt; je akt doneo nenadležni organ; u postupku donošenja akta nije postupljeno po pravilima postupka; je činjenično stanje nepotpuno ili netačno utvrđeno ili ako je iz utvrđenih činjenica izveden nepravilan zaključak u pogledu činjeničnog stanja; je u aktu koji je donet po slobodnoj oceni, organ prekoračio granice zakonskog ovlašćenja ili ako takav akt nije donet u skladu sa ciljem u kojem je ovlašćenje dato. Saglasno članu 7. ZUS, presuda doneta u upravom sporu je obavezujuća i protv nje ne može se izjaviti žalba (pravnosnažna presuda).

Pored toga, Zakon o obligacionim odnosima (ZOO) u članu 156. uređuje zahtev da se ukloni opasnost štete (tzv. preventivna tužba). Tim članom ZOO u stavu 1. propisano je da svako može zahtevati od drugoga da ukloni izvor opasnosti od koga preti znatnija šteta njemu ili neodređenom broju lica, kao i da se uzdrži od delatnosti od koje proizlazi uznemiravanje ili opasnost štete, ako se nastanak uznemiravanja ili štete ne može sprečiti odgovarajućim merama. Stav 2. ovog člana propisuje da će sud na zahtev zainteresovanog lica narediti da se preduzmu odgovarajuće mere za sprečavanje nastanka štete ili uznemiravanja, ili da se otkloni izvor opasnosti, na trošak držaoca izvora opasnosti, ako ovaj sam to ne učini.

Mišljenja smo da je zaposleni, koji smatra da poslodavac nije obezbedio mere koje su potrebne da bi se zaposleni zaštitili od zarazne bolesti na radnom mestu, ovlašćen - aktivno legitimisan da, u skladu sa članom 156. ZOO, podnese tužbu protiv poslodavca, zbog nepreduzimanja ovih mera zaštite. Ovom tužbom zaposleni bi tražio da sud naredi poslodavcu da preduzme ove mere, kao odgovarajuće mere za sprečavanje nastanka štete, odnosno da primenom mera potrebnih da bi se zaposleni zaštitili od zarazne bolesti na radnom mestu otkloni izvor opasnosti, koji se sastoji u radu bez propisanih i potrebnih zaštitnih i preventivnih mera. Kao i u drugim predmetima, potrebno je da tužiulac – zaposleni podnese dokaze iz kojih se utvrđuju, odnosno čine verovatnim činjenice zbog kojih se traži da sud usvoji tužbeni zahtev.

Izvor opasnosti u ovakvim slučajevima proističe iz nečinjenja, tj. nepreduzimanja propisanih i potrebnih mera zaštite i prevencije. Mišljenja smo i da, kada je reč o uzročno-posledičnoj vezi izvora opasnosti (rada bez propisanih i potrebnih mera zaštite i prevencije), kao uzroka, i verovatne štete u vidu obolevanja od zarazne bolesti, odnosno narušavanje zdravlja zaposlenih, postoji pravna pretpostavka ove veze koja proizlazi iz donetih propisa, kao i iz preporuka instituta, odnosno zavoda za javno zdravlje, koji se odnose na zaštitu od zarazne bolesti i sprečavanje njenog širenja. Pritom, nije u pitanju šteta koja je nastala, nego verovatna, odnosno moguća šteta, čije sprečavanje se traži.

U praksi, zaposleni se u ovakvim slučajevima zahtevom obraćaju inspekciji rada, kao organu uprave, dok su tužbe sa osnovom u članu 156. ZOO (tzv. preventivne tužbe), inače, retke u praksi, za razliku od tužbi za naknadu štete koja je nastala, pa i štete nastale zbog nepreduzimanja mera zaštite bezbednosti i zdravlja na radu. No, bez obzira na ovo, mišljenja smo da u slučaju ovakve preventivne tužbe nema mesta da se sud oglasi stvarno nenadležnim za postupanje, niti da je tužba preuranjena, budući da je istina da je Zakonom o bezbednosti i zdravlju na radu - postupak inspekcijskog nadzora po zahtevu zaposlenog, u kojem ova inspekcija rešenjem izriče upravne mere radi obezbeđenja zaštite bezbednosti i zdravlja na radu zaposlenih, u pravnom sistemu zaštite postavljen kao prethodno pravno sredstvo, ali to pravno sredstvo nije postavljeno kao obavezno, niti je uslov za podnošenje tužbe sudu da su iscrpljena sva pravna sredstva. Prema našem mišljenju, u pitanju je pluralitet pravne zaštite u različitim postupcima – upravnom (inspekcijskom) i sudskom, tj. postoji više pravnih instrumenata za zaštitu zdravlja koji su na raspolaganju zaposlenom/zaposlenima. U tom smislu, „odgovarajuće mere“ iz člana 156. stav 1. ZOO ne bi trebalo tumačiti kao pravne mere koje donosi drugi organ u konkretnom slučaju, nego kao faktičke mere.

U skladu sa odredbama Zakona o izvršenju i obezbeđenju i Zakona o parničnom postupku (ZPP), zaposleni može predlogom za određivanje privremene mere zatražiti od suda da njemu i drugim zaposlenima do okončanja ovog spora privremeno zaštiti zdravlje. Članom 439. ZPP propisano je da u toku postupka u parnicama iz radnih odnosa sud može i po službenoj dužnosti da odredi privremene mere u skladu sa zakonom koji uređuje izvršenje i obezbeđenje, radi, između ostalog, otklanjanja nenadoknadive štete. Sud će odluku o određivanju privremene mere po predlogu stranke da donese u roku do osam dana od dana podnošenja predloga. Protiv rešenja o određivanju privremene mere nije dozvoljena posebna žalba.

Uredbom o merama za sprečavanje i suzbijanje zarazne bolesti COVID-19 („Službeni glasnik RS“, broj 66/20 od 7. maja 2020 – link: http://www.pravno-informacioni-sistem.rs/SlGlasnikPortal/eli/rep/sgrs/vlada/uredba/2020/66/1/reg), koja je doneta na osnovu člana 6. stav 1. Zakona o zaštiti stanovništva od zaraznih bolesti, u članu 7. propisano je da pravna lica i preduzetnici (poslodavci) koji prodaju robu ili pružaju usluge u trgovinskim centrima i sličnim objektima u kojima se obavlja delatnost u oblasti trgovine na malo, a koja obuhvata prodaju robe i vršenje usluga u lokalima u koje se ulazi iz većeg zatvorenog prostora, dužni su da, u odnosu na zaposlene i korisnike usluga, primene sve preventivne mere od uticaja na bezbednost i zdravlje zaposlenih i korisnika usluga, a posebno one koje se odnose na sprečavanje širenja zarazne bolesti COVID-19 (organizovanje procesa rada koji obezbeđuje ograničen broj lica u prostoru, održavanje fizičke distance, odnosno međusobnog rastojanja između dva lica od najmanje dva metra, pružanje usluga uz primenu staklene, plastične ili slične barijere, obaveznu dezinfekciju prostorija i podova, mobilijara, mašina, alata i uređaja za rad posle pružene usluge svakom pojedinačnom korisniku, obaveznu upotrebu zaštitnih sredstava tj. maski od strane zaposlenih i korisnika usluga), i da u tom smislu donesu poseban plan primene mera, koji je sastavni deo akta o proceni rizika koji se donosi saglasno zakonu i propisima iz oblasti bezbednosti i zdravlja na radu.

               U ovom smislu, ukazujemo i na Preporuke za ustanove i privredne subjekte, koje je dao Gradski zavod za javno zdravlje Beograd (dostupno preko: https://www.zdravlje.org.rs/index.php/covid19/pitanja-i-odgovori/903-preporuke-za-ustanove-i-privredne-subjekte), koje su donete u skladu sa Zakonom o javnom zdravlju i Zakonom o zaštiti stanovništva od zaraznih bolesti, i, u okviru njih, Uputstvo za rad biblioteka u vezi prevencije Covid19 (koje dostavljamo u prilogu), kao delatnosti i objektima koji su u zdravstveno-epidemiološkom smislu slični bankarskoj delatnosti i ekspoziturama banaka, kojim je u tački 13. predviđeno da ulazak korisnika u prostor biblioteke mora biti kontrolisan od strane zaposlenih na samom ulaznim vratima, te da je ulaz korisniku dozvoljen samo uz posedovanje ličnih zaštitnih sredstava i uz kontrolu broja korisnika u prostoru biblioteke. Takođe, u tački 15. predviđeno je da će se na ulaznim vratima obezbediti dozer ili bocu sa raspršivačem ispunjenim dezinfekcionim sredstvom kojim će korisnici dezinfikovati ruke (rukavice).

Članom 73. stav 1. Zakona o zaštiti stanovništva od zaraznih bolesti propisano je da inspekcijski nadzor nad primenom ovog zakona i drugih propisa i opštih akata kojima se uređuje oblast zaštite stanovništva od zaraznih bolesti vrši ministarstvo nadležno za poslove zdravlja, preko sanitarnih inspektora. Ovlašćenja i dužnosti sanitarnog inspektora u ovom inspekcijskom nadzoru propisana su narednim odredbama ovog zakona.

Iz izloženog, prema našem mišljenju, proizlazi obaveza primene opisanih preventivnih mera od strane ekspozitura banaka, a što se tiče njihove realizacije, odnosno pitanja o obezbeđivanju/nabavci zaštitnih sredstava: maski i rukavica za klijente banke, nalazimo da je to pitanje poslovne politike banke, kao i uređenja u posebnom planu primene mera, koji je sastavni deo akta o proceni rizika, koji se donosi saglasno Zakonu o bezbednosti i zdravlju na radu i pripadajućim podzakonskim propisima.

Poslednji stav člana 13 Uredbe: U slučaju da privredni subjekt ne prenese novčana sredstva sa posebnog računa iz stava 2. ovog člana na tekuće račune lica za koja su dobijena direktna davanja u skladu sa ovom uredbom do dana gašenja tog posebnog računa, banka prenosi sredstva s tog računa na poseban račun iz stava 1. ovog člana.

Znači ako privrednici imaju otvoren račun i ostvarili su pravo na direktna davanja za zaposlene novac će biti na računu do kraja jula, a obaveza je poslodavaca da novac prenesu na tekuće račune svojih zaposlenih, dakle da ih iskoriste jedino i isključivo za isplatu zarada zaposlenih, bez obzira na momenat isplate zarade. Ne postoji ograničenje u pogledu vremena za isplatu – tako da novac koji im država uplati sredinom maja može biti iskorišćen za isplatu majske zarade krajem maja.

Naše tumačenje je da Uredba ne propisuje ovu vezu. U članu 16, kod zabrane isplate dividendi referiše se samo na fiskalne pogodnosti i direktna davanja, koja su definisana u članu 2. Uredbe. Oslobođenje od PDV-a i isplata jednokratne pomoći nema uslove koji su definisani za fiskalne pogodnosti i direktna davanja.

Detaljnije pojašnjenje:

U Uredbi u članu 16. Regulisana je zabrana isplate dividende i tu kaže u stavu 1. „Privredni subjekti u privatnom sektoru koji se opredele za korišćenje fiskalnih pogodnosti i direktnih davanja iz budžeta ne mogu isplaćivati dividende do kraja 2020. godine.“ Da bi doveli u vezu pitanje koje se odnosi na oslobođenje od plaćanja PDV na donacije, treba da vidimo šta se smatra fiskalnih pogodnosti i direktnih davanja iz budžeta, što je definisano u članu 1. Uredbe u tački 2) i 3) koje citiram kako sledi:

2) fiskalne pogodnosti – odlaganje dospelosti za plaćanje određenih javnih prihoda koji u skladu sa odgovarajućim poreskim zakonima dospevaju za plaćanje u periodu od 1. aprila do 30. juna 2020. godine, a izuzetno do 31. jula 2020. godine za porez i doprinose za obavezno socijalno osiguranje koji se plaćaju na zaradu za mesec jun 2020. godine isplaćenu u skladu sa propisima kojima se uređuje rad, i odlaganje njihovog plaćanja, i to:

– poreza na dohodak građana na zarade i naknade zarada (u dalјem tekstu: porez) i doprinosa za obavezno socijalno osiguranje (u dalјem tekstu: doprinosi) na zarade i naknade zarada, kao i poreza i doprinosa na ličnu zaradu preduzetnika i preduzetnika polјoprivrednika, za mesec mart, april i maj 2020. godine, odnosno po izboru poreskog obveznika za mesec april, maj i jun 2020. godine za one poreske obveznike koji su isplate zarada i naknada zarade, kao i lične zarade preduzetnika i preduzetnika polјoprivrednika za mesec mart 2020. godine delimično ili u celosti izvršili do dana stupanja na snagu ove uredbe;

– akontacija poreza na prihod od samostalne delatnosti za mart, april i maj mesec 2020. godine za preduzetnike i preduzetnike polјoprivrednike koji su se opredelili za isplatu lične zarade i preduzetnike druga lica;

– akontacija poreza i doprinosa na prihod od samostalne delatnosti za mart, april i maj mesec 2020. godine za preduzetnike i preduzetnike polјoprivrednike koji se nisu opredelili za isplatu lične zarade, kao i akontacije poreza i doprinosa na prihod od samostalne delatnosti za mart, april i maj mesec 2020. godine za preduzetnike paušalce;

– akontacija poreza na dobit pravnih lica za mart, april, i maj mesec 2020. godine, odnosno za obveznike sa poslovnom godinom različitom od kalendarske, akontacija poreza na dobit pravnih lica koje dospevaju 15. aprila, 15. maja i 15. juna 2020. godine;

3) direktna davanja iz budžeta privrednim subjektima u privatnom sektoru – uplata bespovratnih novčanih sredstava privrednim subjektima u skladu sa ovom uredbom, koja mogu da se koriste isklјučivo za isplate zarada i naknada zarada zaposlenima.

Dakle, oslobađanje PDV na donacije ne spada u fiskalne pogodnosti i direktna davanja kako se navodi u članu 16. Koji govori o dividendama, pa smatram da ukoliko se kompanija ne opredeli za korišćenje fiskalnih pogodnosti i direktnih davanja iz budžeta, a donirala je i oslobođena od PDV, može isplatiti dividende akcionarima.

U ovom slučaju mogu da se koriste fiskalne pogodnosti i direktna davanja, imajući u vidu da korišćenje prava na druge poreske podsticaje ne isklјučuje pravo na korišćenje pogodnosti iz Uredbe.

Pravo na direktna davanja i fiskalne pogodnosti ne prenosi se u statusnoj promeni, nego se svako pravno lice posmatra posebno. Shodno tome, ukoliko neko privredno društvo prestane da postoji usled statusne promene, ono gubi pravo na direktna davanja i fiskalne pogodnosti, sa svim posledicama koje ovaj gubitak prava prouzrokuje. S druge strane, privredno društvo sticalac može da koristi direktna davanja i fiskalne pogodnosti za lica koja u vezi sa statusnom promenom steknu status zaposlenih kod društva sticaoca.

Poreski obveznik koji je isplatio celokupnu zaradu za mart 2020. godine na dan 10.04.2020. godine, može da ostvari pravo na fiskalne pogodnosti i direktna davanja u skladu sa Uredbom. Imajući u vidu, da je Uredba stupila na snagu danom donošenja, poreskim obveznicima nije mogla biti poznata sadržina Uredbe ukoliko su isplatu zarade izvršili tokom radnog dana, kada Uredba još nije bila objavlјena u Službenom glasniku. U tom smislu, poreski obveznici nisu ni bili u mogućnosti da podnesu PPP-PD prijavu tako da se u skladu sa Uredbom smatra da su prihvatili korišćenje fiskalnih pogodnosti i direktnih davanja. U skladu sa navedenim, poreski obveznici u konkretnom slučaju mogu da se opredele za korišćenje fiskalnih pogodnosti i direktnih davanja prilikom podnošenja PPP-PD prijave za zarade i naknade zarada koje se isplaćuju za mesec april 2020. godine. Ukoliko poreski obveznik PPP-PD prijavu za zarade i nakande zarada  podnese do kraja aprila 2020. godine, može da ostvari poreske pogodnosti i direktna davanja za tri meseca, pod uslovom da ispuni i ostale uslove predviđene Uredbom. U konkretnom slučaju poreski obveznik će pravo na direktna davanja ostvariti saglasno broju zaposlenih za koje je podneo PPP-PD prijavu za mesec mart, april i maj 2020. godine, a pravo na odlaganje dospelosti poreza i doprinosa na zarade i naknade zarada će ostvariti za zarade i naknade zarada za april, maj i jun mesec 2020. godine.

Ova pitanja uređena su Zakonom o bezbednosti i zdravlju na radu (ZoBZR), Zakonom o zaštiti stanovništva od zaraznih bolesti, propisima i opštim aktima koji se zasnivaju na ovim zakonima i onim donetim u vanrednom stanju proglašenom zbog epidemije zarazne bolesti. ZoBZR propisuje da je poslodavac dužan da obezbedi zaposlenom rad na radnom mestu i u radnoj okolini u kojima su sprovedene mere bezbednosti i zdravlja na radu, te da obezbedi da radna okolina, sredstva za rad i sredstva i oprema za ličnu zaštitu na radu budu uređeni, odnosno proizvedeni i obezbeđeni i da ne ugrožavaju bezbednost i zdravlje zaposlenog. Poslodavac je, isto tako, dužan da, prilikom organizovanja rada i radnog procesa, obezbedi preventivne mere radi zaštite života i zdravlja zaposlenih. Poslodavac je, saglasno Uredbi o organizovanju rada poslodavaca za vreme vanrednog stanja, dužan da u cilju osiguranja zaštite i zdravlja zaposlenih, radno angažovanih i stranaka obezbedi sve opšte, posebne i vanredne mere koje se odnose na higijensku sigurnost objekata i lica u skladu sa Zakonom o zaštiti stanovništva od zaraznih bolesti, kojim je u članu 14. stav 2. utvrđeno da se zaštita stanovništva od zaraznih bolesti vrši sprovođenjem opštih, posebnih, vanrednih i drugih mera za zaštitu stanovništva od zaraznih bolesti, koje su razrađene narednim odredbama ovog zakona. Propisi i opšti akti doneti za vreme vanrednog stanja propisuju da su poslodavci dužni da zaposlenima obezbede primenu svih preventivnih mera od uticaja na bezbednost i zdravlje zaposlenih, a posebno onih koje se odnose na sprečavanje širenja zarazne bolesti COVID-19 izazvane virusom SARS-CoV-2 (držanje socijalne distance, dezinfekcija i upotreba zaštitnih sredstava tj. maski i rukavica, odnosno dezinfekcija i upotreba zaštitnih sredstava tj. maski i rukavica, kao i druge odgovarajuće mere, a saglasno vrsti delatnosti), i da u tom smislu donesu poseban plan primene mera, koji je sastavni deo akta o proceni rizika koji se donosi saglasno zakonu i propisima iz oblasti bezbednosti i zdravlja na radu.

ZoBZR u članu 36. propisuje da je zaposleni dužan da, u skladu sa svojim saznanjima, odmah obavesti poslodavca o nepravilnostima, štetnostima, opasnostima ili drugoj pojavi koja bi na radnom mestu mogla da ugrozi njegovu bezbednost i zdravlje ili bezbednost i zdravlje drugih zaposlenih. Ako poslodavac posle tog dobijenog obaveštenja ne otkloni nepravilnosti, štetnosti, opasnosti ili druge pojave u roku od osam dana ili ako zaposleni smatra da za otklanjanje utvrđenih pojava nisu sprovedene odgovarajuće mere za bezbednost i zdravlje, zaposleni se može obratiti nadležnoj inspekciji rada, o čemu obaveštava lice za bezbednost i zdravlje na radu. Pritom, zaposleni je dužan da sarađuje sa poslodavcem i licem za bezbednost i zdravlje na radu, kako bi se sprovele propisane mere za bezbednost i zdravlje na poslovima na kojima radi.

Članom 33. stav 1. tačka 1) ZoBZR propisano je da zaposleni ima pravo da odbije da radi ako mu preti neposredna opasnost po život i zdravlje zbog toga što nisu sprovedene propisane mere za bezbednost i zdravlje na radnom mestu na koje je određen, sve dok se te mere ne obezbede. U tom slučaju, zaposleni može da se pismenim zahtevom obrati poslodavcu radi preduzimanja mera koje, po mišljenju zaposlenog, nisu sprovedene. Ako poslodavac ne postupi po ovom zahtevu zaposlenog u roku od osam dana od prijema zahteva, zaposleni ima pravo da podnese zahtev za zaštitu prava inspekciji rada, saglasno članu 33. stav 3. ZoBZR). Kada zaposleni odbije da radi u ovom slučaju, a poslodavac smatra da zahtev zaposlenog nije opravdan, poslodavac je dužan da odmah obavesti inspekciju rada (član 33. stav 4. ZoBZR).

Govoreći o zahtevu za zaštitu prava kojeg zaposleni podnosi inspekciji rada, tu nije posredi predstavka (prijava) inspekciji rada, kao inicijativa kojom se predlaže, odnosno inicira pokretanje postupka inspekcijskog nadzora po službenoj dužnosti, gde podnosilac nema svojstvo stranke činom podnošenja predstavke, a inspekcija nije dužna da pokrene postupak po svakoj predstavci i neće ga pokrenuti ako oceni da za nisu ispunjeni uslovi za pokretanje postupka (tj. u pitanju je neznatan rizik i/ili je posredi zloupotreba prava) – saglasno članu 3. tačka 8) i članu 18. Zakona o inspekcijskom nadzoru (ZoIN). U pitanju je zahtev, a podnosilac (zaposleni) ima svojstvo stranke u postupku, saglasno ZoBZR. U tom pogledu, Zakon o opštem upravnom postupku (ZUP) u članu 90. stav 1. propisuje da se oostupak pokreće zahtevom stranke ili po službenoj dužnosti, a ZoIN u članu 18. stav 1.  da se postupak inspekcijskog nadzora pokreće i vodi po službenoj dužnosti ili zahtevom nadziranog subjekta za vršenje inspekcijskog nadzora, kao i zahtevom drugog lica kome je posebnim zakonom priznato svojstvo stranke u postupku. Sledstveno, zaposleni koji podnosi zahtev za zaštitu prava inspekciji rada predstavlja drugo lice kome je posebnim zakonom (ZoBZR) priznato svojstvo stranke u postupku. Postupak inspekcijskog nadzora je pokrenut zahtevom stranke kad organ primi zahtev stranke (član 91. stav 1. ZUP), a inspekcija je u obavezi da sprovede postupak inspekcijskog nadzora i odluči o zahtevu. ZoBZR u članu 65. propisuje neodložno postupanje inspektora rada po ovakvom zahtevu zaposlenog, odnosno da je inspektor rada dužan da izvrši nadzor odmah po prijemu zahteva iz člana 33. stav 3, a takvu dužnost inspektora rada proširuje i na obaveštenje poslodavca iz člana 33. st. 3. i 4. ovog zakona.

ZoBZR u članu 46, takođe, uređuje da predstavnik zaposlenih za bezbednost i zdravlje na radu (kojeg zaposleni kod poslodavca imaju pravo da izaberu), odnosno Odbor za bezbednost i zdravlje na radu (Odbor - kojeg zaposleni obrazuju od najmanje tri predstavnika zaposlenih a poslodavac je dužan da u Odbor imenuje najmanje jednog svog predstavnika), imaju pravo:
da poslodavcu daju predloge o svim pitanjima koja se odnose na bezbednost i zdravlje na radu; da zahtevaju od poslodavca da preduzme odgovarajuće mere za otklanjanje ili smanjenje rizika koji ugrožava bezbednost i zdravlje zaposlenih; da zahtevaju vršenje nadzora od strane inspekcije rada, ako smatraju da poslodavac nije sproveo odgovarajuće mere za bezbednost i zdravlje na radu, te da predstavnik zaposlenih, odnosno član Odbora imaju pravo da prisustvuju inspekcijskom nadzoru.

Prema članu 63. ZoBZR, u postupku inspekcijskog nadzora inspektor rada ima pravo i dužnost da preduzima radnje kojima se kontrolišu bezbednost i zdravlje na radu, a naročito higijena i uslovi rada, proizvodnja, stavljanje u promet, korišćenje i održavanje sredstava za rad, sredstava i opreme za ličnu zaštitu na radu, opasne materije (uključujući zarazne materije) i dr, kao i da, pored ostalog, u skladu sa podnetim zahtevom, poslodavca i zaposlenog ili predstavnika zaposlenih obavesti o izvršenom inspekcijskom nadzoru i utvrđenom stanju.

Inspektor rada u vršenju ovakvog nadzora, u skladu sa čl. 5, 11. i 12. Zakona o inspekcijskom nadzoru i članom 24. Zakona o javnom zdravlju, sarađuje sa sanitarnom inspekcijom, koja vrši nadzor nad primenom Zakona o zaštiti stanovništva od zaraznih bolesti i drugih propisa i opštih akata kojima se uređuje oblast zaštite stanovništva od zaraznih bolesti, u vidu međusobnog obaveštavanja o preduzetim merama, razmene informacija, pružanja stručne i druge pomoći, usklađivanja nadzora i preduzimanja zajedničkih radnji i aktivnosti značajnih za sprovođenje inspekcijskog nadzora i zaštitu javnog interesa – zaštitu zdravlja zaposlenih i stanovništva, odnosno javnog zdravlja.

ZoBZR u članu 66. određuje da je inspektor rada dužan da poslodavcu, odnosno zaposlenom naloži preduzimanje mera i radnji za otklanjanje uzroka koji su izazvali povrede, doveli do nastanka opasnosti po bezbednost i zdravlje na radu, odnosno koje mogu sprečiti nastanak povrede i umanjiti ili otkloniti opasnosti po bezbednost ili zdravlje na radu.

Inspektor rada je dužan da, za vreme trajanja okolnosti koje dovode do ugrožavanja bezbednosti i zdravlja zaposlenog, zabrani rad na radnom mestu kod poslodavca, a naročito kad utvrdi, između ostalog, da su neposredno ugroženi bezbednost i zdravlje zaposlenog, da se ne koriste propisana sredstva i oprema za ličnu zaštitu na radu i da poslodavac nije sproveo mere ili izvršio radnje koje mu je, radi otklanjanja uzroka koji dovode do ugrožavanja bezbednosti i zdravlja zaposlenog, naložio inspektor rada. Inspektor rada može da naloži da se sprovede i opšte priznata mera kojom se može otkloniti opasnost pri radu ili smanjiti rizik po zdravlja zaposlenog, u meri u kojoj je to moguće. Preduzimanje mera i radnji čijom primenom i izvršavanjem se, u skladu sa odredbama ovog zakona, obezbeđuje zaštita bezbednosti i zdravlja na radu zaposlenih - inspektor rada nalaže rešenjem.

Pošto su zarade za mart isplaćene krajem marta, pre stupanja na snagu Uredbe, trebalo bi da su istovremeno podnete i poreske prijave sa obračunatim porezima i doprinosima i isplaćene sve obaveze. Tako da nema prava na odlaganje poreske obaveze za mesec mart. Ipak, pravo na odlaganje poreskih obaveza za april, maj i jun može da se ostvari ukoliko je podneta poreska prijava zaključno sa današnjim danom u kojoj će polje 1. 4. popuniti datumom 04. januar 2021. godine.

Preporuka MF je da se tokom primene mera direktne pomoći, kao i tri meseca nakon završetka njihove primene, ne registruju statusne promene u Agenciji za privredne registre, ukoliko se planira korišćenje mera pomoći, već da svako privredno društvo zadrži svoj pravni subjektivitet. U suprotnom, primenilo bi se opšte pravilo da pravni subjekt koji nestane gubi pravo, a da se pravni subjekt koji nastane tretira kao novoosnovan, zbog čega ne može da se prijavi za korišćenje mera. Iz vašeg pitanja zaključujemo da za mere može da aplicira samo postojeći pravni subjekt, pa bi bilo dobro prolongirati sa statusnom promenom ukoliko se žele koristiti mere pomoći, jer novoosnovan subjekt bez obzira što će biti statusni sledbenik u trenutku korišćenja pomoći drugo pravno lice koje nije apliciralo za mere države. Po Zakonu o privrednim društvima postoje 4 vrste statusnih promena, nije skroz jasno o kojoj je ovde reč, verovatno o pripajanju ili spajanju. Zakon predviđa preuzimanje obaveza na pravnog sledbenika, ali se može dogovoriti ugovorom o fuziji da li je to u celosti ili u nekom delu zato M.finansija insistira da se statusne promene u ovom trenutku ne sprovode. Moralo bi ugovorom o statusnoj promeni jasno da se navede koje je povlastice dobilo društvo koje se gasi i koje obaveze prelaze na sticaoca kako bi PU mogla na osnovu toga da se vodi, svakako ugovor mora da se dostavi PU. Ukoliko se prethodnik prijavi za pomoć države ona postaje njegov poverilac, a postoji obaveza da se u određenom roku obaveste poverioci pre skupštine društva na kojoj se donosi odluka o statsusnoj promeni, poverioci kada budu obavešteni imaju pravo da traže dodatno obezbeđenje svog potraživanja ako su nesaglasni sa statusnom promenom. Ukoliko se ne ispoštuje zakonska procedura moguće da se kasnije vrši pobijanje fuzije društva. 

Sve što se tiče preuzimanja obaveza društva koja se pripajaju moraju u ugovoru o statusnoj promeni jasno da se iskažu, posebno u vezi korišćenja pomoći države. Društvo koje nastavlja da posluje posle statusne promene preuzeće obaveze svojih prethodnika o čemu prethodno mora da se obavesti poverilac tj. PU. Dakle društvo koje nastavlja sa radom posle fuzije vraćaće državi ono što su dobila ugašena društva kojima su pogodnosti odobrene. Naravno, stoji i prethodna preporuka MF da se statusne promene ne rade u ovo trenutku, naravno ukoliko je to moguće. Ukoliko želite da koristite odlaganje plaćanja poreza i doprinosa za martovsku zaradu (ona jeste plaćena pre nego što je Uredba objavljena uveče tog dana), pretpostavka je da je potrebno izmeniti PPP-PD obrazac za mart mesec. Dodatno ćemo zatražiti tumačenje MF kako se tretiraju uplate izvršene baš tog dana kada je objavljena Uredba i javiti vam povratnu informaciju. Takođe, usvojene su izmene i dopune Uredbe koje mogu biti relevantne povodom ovog pitanja - https://www.srbija.gov.rs/prikaz/461730

Nakon poslednjih izmena i dopuna Odluke o proglašenju bolesti COVID-19 izazvane virusom SARS-CoV-2 zaraznom bolešću („Službeni glasnik RS“, br. 23/20 ... 60/20) period je smanjen na 14 dana – tačka 4a stav 1. ove odluke:
„4a Državljanima Republike Srbije i stranim državljanima koji imaju odobren privremeni boravak ili stalno nastanjenje u Republici Srbiji, a koji ulaze u Republiku Srbiju, radi sprečavanja pojave, širenja i suzbijanja zarazne bolesti COVID-19 određuje se mera stavljanja pod zdravstveni nadzor na akutno respiratorno oboljenje izazvano virusom SARS-CoV-2 u trajanju od 14 dana (izolacija u kućnim uslovima) ili druga mera zdravstvenog nadzora utvrđena aktom ministra nadležnog za poslove zdravlja u skladu sa epidemiološkom situacijom, odnosno u cilju procene epidemiološkog rizika.“

Uredba o fiskalnim pogodnostima i direktnim davanjima privrednim subjektima u privatnom sektoru i novčanoj pomoći građanima u cilju ublažavanja ekonomskih posledica nastalih usled bolesti COVID-19 (Uredba) u članu 16. uređuje zabranu isplate dividende, propisujući u stavu 1. da privredni subjekti u privatnom sektoru koji se opredele za korišćenje fiskalnih pogodnosti i direktnih davanja iz budžeta ne mogu isplaćivati dividende do kraja 2020. godine.

Dividende su vezane za akcionarska društva, kao oblik raspodele dobiti. Raspodela dobiti u akcionarskom društvu uređena je članom 270. Zakona o privrednim društvima (ZPD), kojim je propisano da se, po usvajanju finansijskih izveštaja za poslovnu godinu, dobit te godine raspoređuje najpre za pokriće gubitaka prenesenih iz ranijih godina i za rezerve, ako su one predviđene posebnim zakonom (zakonske rezerve), pa ako nakon raspoređivanja dobiti za ove svrhe preostane deo dobiti, skupština ga može raspodeliti za sledeće namene: za rezerve, ako ih je društvo utvrdilo statutom (statutarne rezerve); za dividendu, u skladu sa ovim zakonom, i za isplatu zaposlenima. Daljim odredbama ZPD uređeni su pravo na dividendu, imperativni rok za isplatu dividende (ne duže od šest meseci od dana donošenja odluke o isplati dividende), način plaćanja dividende, privremena dividenda (međudividenda), dan dividende i druga povezana pitanja. Akcionarskom društvu koje se opredeli da koristi fiskalne pogodnosti i direktna davanja iz budžeta u skladu sa ovom uredbom nije dozvoljeno da isplaćuje dividende ni međudividende (privremene dividende), kao deo dobiti iz prethodne godine ili prethodnih godina - zabrana se generalno odnosi na dividende, nevezano za to u kojoj godini je ostvarena dobit koja nije raspoređena - i prihod člana (akcionara) po osnovu kapitala.

Dopunama ove uredbe od 24. aprila 2020. godine propisano je u članu 16. stav 4. da se pod dividendama, u smislu ovog člana, podrazumevaju sve isplate koje svojim vlasnicima izvrši privredno društvo po osnovu njihovog vlasništva nad akcijama, odnosno udelima tog privrednog društva. Time je pojašnjeno da, pored akcionarskih društava, ni društva s ograničenom odgovornošću i druga privredna društva ne mogu da vrše isplate u vidu učešća u dobiti. Smatramo da je zabrana proizlazila iz odredaba ove uredbe i i pre dopuna Uredbe, a posle dopuna je to jednostavno preciznije formulisano. Naime, članom 183. stav 1. ZPD propisano je da se na isplatu dobiti članovima društva shodno primenjuju odredbe ovog zakona o isplati dividende i međudividende akcionarima. Prema tome, pravni režim koji važi za dividende i međudividende primenjuje se shodno – po sličnosti i na isplatu dobiti članovima društva s ograničenom odgovornošću (kao dominantnoj pravnoj formi organizovanja privrednih društava), zbog njihovih bitnih pravnih i ekonomskih sličnosti i podudarnosti.

Zabranom isplate učešća u dobiti društva obuhvaćene su, dakle, sve pravne forme privrednih društava – dakle, pored akcionarskih i društava s ograničenom odgovornošću, i ortačka i komanditna društva, kao preostala dve pravne forme privrednih društava (Uredba koristi izraz: „privredni subjekti“, čime obuhvata, pored privrednih društava, i zadruge, dok se na preduzetnika, kao  registrovano poslovno sposobno fizičko lice koje obavlja delatnost u cilju ostvarivanja prihoda, po prirodi stvari, ne odnosi). Sa ovim u vezi, ZPD propisuje: u članu  107. da se dobit društva raspodeljuje između ortaka na jednake delove, ako ugovorom o osnivanju nije drugačije određeno; u članu 130. da komanditori i komplementari učestvuju u deobi dobiti i pokriću gubitka društva srazmerno svojim udelima u društvu, ako osnivačkim aktom nije drugačije određeno, i u članu 133. stav 1. da se udeo u dobiti isplaćuje komanditoru srazmerno visini njegovog uloga, osim ako je ugovorom o osnivanju drugačije određeno, a u roku koji je određen ugovorom o osnivanju, odnosno odlukom komplementara ako taj rok nije određen ugovorom o osnivanju – ove odredbe ZPD se, dakle, ne bi primenjivale ako se društvo opredeli da koristi fiskalne pogodnosti i direktna davanja iz budžeta u skladu sa Uredbom.

Zabranom su obuhvaćena privredna društva u privatnom sektoru – dakle, pravna lica koja obavljaju delatnost na tržištu u cilju sticanja dobiti, a ne obavljaju delatnost od opšteg interesa i nisu pod kontrolom subjekta iz javnog sektora (države u širem smislu). Tipičan primer društva u privatnom sektoru je društvo čiji je kapital u privatnoj svojini i nije pod kontrolom države. ZPD pod kontrolom podrazumeva pravo ili mogućnost jednog lica, samostalno ili sa drugim licima koja sa njim zajednički deluju, da vrši kontrolni uticaj na poslovanje drugog lica putem učešća u osnovnom kapitalu, ugovora ili prava na imenovanje većine direktora, odnosno članova nadzornog odbora, pri čemu se smatra da je određeno lice kontrolni član društva uvek kada to lice samostalno ili sa povezanim licima poseduje većinsko učešće u osnovnom kapitalu društva (član 62. ZPD). Kao suprotnost privatnom sektoru, Zakon o budžetskom sistemu određuje javni sektor kao deo nacionalne ekonomije koji obuhvata opšti nivo države, kao i nefinansijska preduzeća pod kontrolom države (javna preduzeća) koja se primarno bave komercijalnim aktivnostima.

Ako se društvo opredeli da koristi fiskalne pogodnosti i direktna davanja iz budžeta u skladu sa Uredbom, a ostvarilo je dobit u prethodnoj godini ili ima neraspoređenu dobit iz prethodnih godina, ne bi donosilo odluku o raspodeli dobiti i isplati dividende, odnosno donelo bi odluku da se dobit neće raspoređivati (odluka o zadržavanju dobiti), odnosno da će se dobit reinvestirati u poslovanje društva, u skladu sa odredbama ZPD.

Članom 16. stav 3. Uredbe propisano je da se zabrana isplate dividende ne odnosi na isplatu dividende u akcijama, odnosno udelima isplatioca dividende, što znači da se zabrana odnosi na isplate u novcu. Članom 272. ZPD propisano je da se dividenda može plaćati u novcu ili u akcijama društva, u skladu sa odlukom o isplati dividende, te uređeni uslovi za isplatu dividende u akcijama društva. U skladu sa citiranim odredbama člana 183. stav 1. ZPD o shodnoj primeni isplate dividende i međudividende akcionarima na isplatu dobiti članovima društva s ograničenom odgovornošću, ova isplata može biti u novcu ili udelima društva.

Tumačenjem odredaba Uredbe, samostalno i u vezi sa zakonima koji se primenjuju na privredna društva, zaključujemo da se zabrana iz Uredbe odnosi na isplate vlasniku po osnovu kapitala (vlasništva kapitala), a da se ne može proširiti i na isplate vlasniku po osnovu trgovinskog (komercijalnog) odnosa, vršenja kontrole, upravljanja i zastupanja društva, kao i radnog i srodnog odnosa vlasnika u društvu, u skladu sa zakonom, odgovarajućim ugovorima i odlukama društva. U tom smislu, nalazimo da su dozvoljene isplate po osnovu zajma članu društva (npr. zajam zavisnog društva – matičnom društvu), vraćanja dodatnih uplata, naknade za upravljanje, odnosno naknade po osnovu ugovora o kontroli i upravljanju, kao i bonusa, nagrada i drugih primanja po osnovu doprinosa vlasnika u svojstvu zaposlenog poslovnom uspehu poslodavca.

Najpre, zajam predstavlja trgovinski (komercijalni) pravni posao, a ne pravni odnos, transakciju i prihod vlasnika po osnovu kapitala, zbog čega su i odredbe o zajmu 2014. godine brisane iz ZPD (brisan je član 181), tako da je zajam uređen kao ugovor u Zakonu o obligacionim odnosima (čl. 557 – 566).

               Dodatne uplate su uplate društvu od strane članova društva, pored uplate upisanog osnovnog kapitala, a srazmerno visini svog udela u društvu. Članom 178. st. 3. i 4. ZPD utvrđeno je da se dodatnim uplatama ne povećava osnovni kapital društva i da dodatne uplate mogu biti samo u novcu.  Prema članu 180. stav 1. ZPD, društvo je u obavezi da vrati dodatne uplate članovima društva u roku koji je određen osnivačkim aktom ili odlukom skupštine društva ili ako rok nije određen, na njihov zahtev, samo ako to nije neophodno za pokriće gubitaka društva ili za namirenje poverilaca društva. Vraćanje dodatnih uplata članu društva nije isplata po osnovu kapitala. Ako društvo ne izvrši povraćaj dodatne uplate, član može da podnese tužbu sudu za povraćaj dodatne uplate.

U privrednom poslovanju društva zaključuju ugovore o upravljanju društvom, a članom 554. stav 1. ZPD propisano je da je ugovor o kontroli i upravljanju - ugovor kojim društvo poverava upravljanje i vođenje poslova drugom društvu, a to može biti matično društvo. Društvo kojim se upravlja, odnosno kontrolisano društvo plaća društvu za upravljanje, odnosno kontrolnom društvu - naknadu za upravljanje, odnosno naknadu po osnovu ugovora o kontroli i upravljanju, koja, dakle, nema svoj osnov u kapitalu, odnosno vlasništvu, nego u obavljanju poslova upravljanja, odnosno u ugovornom odnosu.

S druge strane, isplata primerene naknade spoljnim akcionarima, koja je uređena u delu ZPD kojim se uređuju ugovori o kontroli i upravljanju u članu 562, nije dozvoljena prema članu 16. stav 4. Uredbe, budući da je spoljni akcionar određen svaki akcionar kontrolisanog društva koji nije kontrolno društvo, niti je akcionar kontrolnog društva, a ugovorom o kontroli i upravljanju određuje se primerena naknada po akciji koju je kontrolno društvo dužno da plaća spoljnim akcionarima na godišnjem nivou. Ova naknada određuje se prema proceni buduće prosečne očekivane dividende po akciji za naredne tri poslovne godine, koju bi društvo isplatilo kada ne bi bio zaključen ugovor o kontroli i upravljanju, a najmanje u visini prosečne dividende po akciji za prethodne tri poslovne godine. Ako je kontrolno društvo jedini akcionar podređenog društva ugovorom o kontroli i upravljanju ne predviđa se ova naknada.

Saglasno članu 48. Zakona o radu (ZoR), direktor, odnosno drugi zakonski zastupnik poslodavca može da ugovorom o radu zasnuje radni odnos na neodređeno ili određeno vreme, a međusobna prava, obaveze i odgovornosti direktora koji nije zasnovao radni odnos i društva - poslodavca uređuju se ugovorom o uređenju prava i obaveza direktora (tzv. menadžerski ugovor), po kom osnovu lice koje obavlja poslove direktora ima pravo na naknadu za rad. Članom 31. ZPD propisano je da zakonski zastupnik društva može biti, pored fizičkog lica, drugo društvo registrovano u Republici Srbiji (s tim što društvo mora imati najmanje jednog zakonskog zastupnika koji je fizičko lice), pa po tom osnovu upravljanja i zastupanja društva drugo društvo ostvaruje pravo na naknadu. Takođe, članom 105. stav 1. ZoR propisano je da se zarada zaposlenog sastoji od zarade za obavljeni rad i vreme provedeno na radu, zarade po osnovu doprinosa zaposlenog poslovnom uspehu poslodavca (nagrade, bonusi i sl.) i drugih primanja po osnovu radnog odnosa, u skladu sa opštim aktom i ugovorom o radu. Ako je član, odnosno vlasnik društva istovremeno direktor društva ili je zaposlen u društvu, on po tom osnovu ostvaruje zaradu i naknadu na rad, kao i bonuse, nagrade i druga primanja po osnovu doprinosa poslovnom uspehu poslodavca.

Pored toga, članom 14. ZoR predviđeno je da se ugovorom o radu ili odlukom poslodavca može utvrditi učešće zaposlenog u dobiti ostvarenoj u poslovnoj godini, u skladu sa zakonom i opštim aktom, i takva isplata nije zabranjena, jer su članom 16. stav 4. Uredbe zabranjene isplate vlasnicima (članovima) društva, a ne i zaposlenima.

Član 61. Zakona o porezu na dohodak građana propisuje da se prihodom od kapitala smatraju, pored kamata, dividendi i učešća u dobiti, prinosa od investicione jedinice otvorenog investicionog fonda, i uzimanje iz imovine i korišćenje usluga privrednog društva od strane vlasnika društva za njihove privatne potrebe i ličnu potrošnju. Međutim, to što je ovaj prihod oporeziv ne čini ga pravno dozvoljenim (u ovom smislu – načelo fakticiteta, član 9. stav 3. Zakona o poreskom postupku i poreskoj administraciji: „Kada su na propisima suprotan način ostvareni prihodi, odnosno stečena imovina, Poreska uprava će utvrditi poresku obavezu u skladu sa zakonom kojim se uređuje odgovarajuća vrsta poreza.“). Naime, među osnovnim obeležjima privrednog društva je odvojenost imovine društva (pravnog lica) od imovine člana (vlasnika), sredstva privrednog društva se koriste u svrhu obavljanja delatnosti i propisana su pravila pod kojim uslovima i na koji način vlasnik može koristiti imovinu društva. U suprotnom, ako dolazi do mešanja imovine vlasnika i imovine društva, tako da vlasnik društva koristi imovinu društva ili njome raspolaže kao da je njegova lična imovina – u pitanju je zloupotreba, odnosno probijanje pravne ličnosti iz člana 18. ZPD. Uzimanje iz imovine privrednog društva od strane vlasnika društva za njihove privatne potrebe i ličnu potrošnju, pored toga što predstavlja probijanje pravne ličnosti, ima ekonomski smisao i svrhu dividende, odnosno učešća u dobiti, što, prema našem mišljenju, dodatno govori u prilog tome da vlasnik društva koje se opredeli da koristi fiskalne pogodnosti i direktna davanja iz budžeta u skladu sa Uredbom ne bi smeo da posegne za ovim uzimanjem.

Za kontrolu primene odredaba o zabrani isplate dividendi u smislu Uredbe nadležna je Poreska uprava. Članom 12. stav 2. Uredbe propisano je da se ispunjenost uslova za gubitak prava na korišćenje fiskalnih pogodnosti i direktnih davanja propisanih ovom uredbom proverava svakog poslednjeg dana u mesecu počev od meseca aprila 2020. godine zaklјučno sa 31. oktobrom 2020. godine, s tim da se ispunjenost uslova za gubitak prava na korišćenje fiskalnih pogodnosti i direktnih davanja propisanih ovom uredbom može kontrolisati i nakon 31. oktobra 2020. godine u rokovima za zastarelost prava na utvrđivanje i naplatu poreza i sporednih poreskih davanja propisnim zakonom kojim se uređuju poreski postupak i poreska administracija. Zakon o poreskom postupku i poreskoj administraciji (ZPPPA) određuje poresku kontrolu kao postupak provere i utvrđivanja zakonitosti i pravilnosti ispunjavanja poreske obaveze, kao i postupak provere tačnosti, potpunosti i usklađenosti sa zakonom, odnosno drugim propisima, podataka iskazanih u poreskoj prijavi, poreskom bilansu, računovodstvenim izveštajima i drugim evidencijama poreskog obveznika koji vrši Poreska uprava, u skladu sa ovim zakonom [član 123. stav 1. u vezi sa članom 160. stav 1. tačka 3) ZPPPA].

Kada je reč o sankcijama za postupanje suprotno zabrani, ako bi privredni subjekti u privatnom sektoru isplatili dividende, tada gube pravo korišćenje fiskalnih pogodnosti i direktnih davanja propisanih ovom uredbom i, shodnom primenom člana 12. ove uredbe, bili bi u obavezi da plate sve obaveze za koje im je odobreno odlaganje plaćanja zajedno sa pripadajućom kamatom obračunatom po stopi po kojoj se vrši obračun kamate za kašnjenje u isplati poreskih obaveza koja se računa počev od dana kada su navedene obaveze dospele za plaćanje u skladu sa zakonima kojim se uređuje plaćanje odgovarajuće obaveze, najkasnije u roku od pet dana od dana prestanka prava na korišćenje fiskalnih pogodnosti i direktnih davanja, i izvrše povraćaj direktnih davanja sa kamatom obračunatom po stopi po kojoj se vrši obračun kamate za kašnjenje u isplati poreskih obaveza počev od dana kada su im isplaćena pojedinačna direktna davanja, najkasnije u roku od pet dana od dana prestanka prava na korišćenje fiskalnih pogodnosti i direktnih davanja. Kaznenim odredbama Uredbe (čl. 17. i 18.) propisani su prekršaji za povredu odredaba ove uredbe.

Poreska uprava, kao organ koji vrši poresku kontrolu (inspekcijski nadzor), u skladu sa ZPPPA, Zakonom o inspekcijskom nadzoru i Zakonom o opštem upravnom postupku, ovlašćena je na izvođenje dokaza uvidom u poslovne knjige, evidencije, odluke, ugovore i drugu dokumentaciju, odnosno isprave društva i utvrđivanje činjenica radi donošenja odluke u postupku poreske kontrole.

Ono na šta posebno ukazujemo je da se u poreskoj kontroli, u skladu sa načelom fakticiteta iz člana 9. ZPPPA, poreske činjenice utvrđuju prema njihovoj ekonomskoj suštini, a ne prema nazivu i pravnoj formi pravnog posla i pravnog akta koji predstavlja pravni osnov posla. Ako se simulovanim (prividnim) pravnim poslom prikriva neki drugi pravni posao, za utvrđivanje poreske obaveze osnovu čini disimulovani pravni posao, tj. onaj posao i onaj cilj koji su stranke imale u vidu u vreme zaključenja posla. Sa ovim u vezi, Zakon o obligacionim odnosima (ZOO) uređuje prividan (simulovani) ugovor u članu 66, propisujući da prividan ugovor nema dejstva među ugovornim stranama, ali ako prividan ugovor prikriva neki drugi ugovor, taj drugi važi ako su ispunjeni uslovi za njegovu pravnu valjanost. Prema članu 25. stav 3. ZOO, odredbe ovog zakona koje se odnose na ugovore shodno se primenjuju i na druge pravne poslove.

Sledstveno, ako bi privredno društvo u privatnom sektoru, koje se koji se opredeli da koristi fiskalne pogodnosti i direktna davanja iz budžeta u skladu sa Uredbom, i njegov vlasnik sklopili simulovani pravni posao, tako da taj posao prikriva novčanu isplatu po osnovu vlasništva nad osnovnim kapitalom društva – akcijama, odnosno udelima, Poreska uprava je ovlašćena da, primenom načela fakticiteta iz člana 9. ZPPPA, utvrdi da je došlo do kršenja zabrane isplate dividende iz člana 16. Uredbe, da izrekne upravne mere (sankcije) u skladu sa ovom Uredbom u vezi sa ZPPPA – plaćanje odloženih obaveza sa kamatom i povraćaj direktnih davanja sa kamatom, i da podnese prekršajnom sudu zahtev za pokretanje prekršajnog postupka za prekršaj propisan ovom uredbom. Primera radi - uz napomenu da konačan pravni zaključak zavisi od činjeničnog stanja i konkretnih okolnosti - Poreska uprava bi mogla da primeni načelo faktiiteta i preduzme mere za koje je nadležna ako bi društvo, u svojstvu zajmodavca, zaključilo ugovor o zajmu sa vlasnikom, u svojstvu zajmoprimca, a potom mu dug po osnovu tog zajma oprostilo ili bi ga prebilo sa potraživanjem po osnovu učešća u dobiti, kvalifikujući zajam kao simulovani pravni posao, a isplatu dividende, odnosno učešća u dobiti po osnovu vlasništva nad osnovnim kapitalom društva – kao disimulovani (prikriveni) pravni posao. Isto tako, naknada za upravljanje bi morala bude naknada za stvarno, a ne prividno upravljanje i rukovođenje društvom, što bi podrazumevalo donošenje poslovnih odluka, zaključivanje poslovnih ugovora, izdavanje obavezujućih uputstava od strane društva kome je povereno upravljanje, davanje poslovnih naloga i dr, uz njihovo dokumentovanje.

U ovom svetlu, ukazujemo da je bitan element pravnog posla - kauza (osnov), odnosno ishod, cilj koji su ugovorne strane imale u vidu pri zaključivanju ugovora, odnosno pravnog posla. Prema našem mišljenju, ako je namera ugovarača bila nepoštena, odnosno nedozvoljena, ogledajući se u izigravanju odredaba propisa, radi sticanja imovinske koristi, radi se o zloupotrebi, pa bi i Poreska uprava, kao nadležni organ, imala ovlašćenje da, u skladu sa načelom fakticiteta, ceni u kom cilju je zaključen pravni posao i preduzme mere iz svoje nadležnosti. Zakon o obligacionim odnosima, u ovom pogledu, uređujući osnov (kauzu) posla u čl. 51, 52. i 53, pored ostalog, propisuje da svaka ugovorna obaveza mora imati dopušten osnov, da je osnov nedopušten ako je protivan prinudnim propisima, javnom poretku ili dobrim običajima, da je ugovor ništav ako osnov ne postoji ili je nedopušten i da će ugovor biti bez dejstva ako je nedopuštena pobuda bitno uticala na odluku jednog ugovarača da zaključi ugovor i ako je to drugi ugovarač znao ili morao znati.

Zastarelost prava na utvrđivanje i naplatu poreza i sporednih poreskih davanja regulisana je u članu 114. ZPPPA, propisivanjem da pravo Poreske uprave na utvrđivanje i naplatu poreza i sporednih poreskih davanja zastareva za pet godina od dana kada je zastarelost počela da teče, da zastarelost prava na utvrđivanje poreza i sporednih poreskih davanja počinje da teče od prvog dana naredne godine od godine u kojoj je trebalo utvrditi porez, odnosno sporedno poresko davanje i da zastarelost prava na naplatu poreza i sporednih poreskih davanja počinje da teče od prvog dana naredne godine od godine u kojoj je obaveza poreskog dužnika dospela za plaćanje.

U pravnom smislu, pretnja je stavljanje drugom licu u izgled nekog zla, neke štete koju će pretrpeti. Pretnja se najčešće daje usmeno – rečima, ali se može učiniti i pismeni putem i konkludentno – određenim gestovima, znacima, potezima, radnjama i sl. Različito zlo, odnosno nastanak različite štete može se stavljati u izgled, što uključuje i štetu koja je podobna da dovede u pitanje egzistenciju nekog lica, kao i njegove porodice. Da bi pretnja bila od pravnog značaja, neophodno je da bude ozbiljna i stvarna, tako da zaista može da se ostvari, tj. da dođe do štetnih posledica, koje se daju na znanje licu kome se preti. Za pretnju u nedozvoljenom (zabranjenom) smislu zahteva se da bude protivpravna. Kada postoji osnov za stavljanje u izgled drugom licu da će, prema toku stvari, doći do neke štete, tada ne postoji pretnja u zabranjenom smislu. U svakodnevnoj komunikaciji, pretnja se neretko poistovećuje ili prepliće sa upozorenjem i opomenom.

U skladu sa članom 180. Zakona o radu (ZoR), poslodavac je dužan da pre otkaza ugovora o radu u slučaju povrede radne obaveze i nepoštovanja radne discipline (član 179. st. 2. i 3. ZoR), zaposlenog pisanim putem upozori na postojanje razloga za otkaz ugovora o radu i da mu ostavi rok od najmanje osam dana od dana dostavljanja upozorenja da se izjasni na navode iz upozorenja. U ovom pisanom upozorenju poslodavac je dužan da navede osnov za davanje otkaza, činjenice i dokaze koji ukazuju na to da su se stekli uslovi za otkaz i rok za davanje odgovora na upozorenje. Prema mišljenju Ministarstva rada, zapošljavanja i socijalne politike, s obzirom na to da je teret dokazivanja o nastupanju razloga za otkaz na poslodavcu, razlozi moraju da budu neoborivi i argumentovani.

Prema našem mišljenju, ako je posredi pisano upozorenje na postojanje razloga za otkaz zbog povrede radne obaveze, odnosno nepoštovanja radne discipline, u skladu sa uslovima i postupkom iz ZoR (čl. 179. i 180.), nije u pitanju pretnja otkazom u pravnom smislu reči. S tim u vezi, poslodavac može zaposlenom otkazati ugovor o radu i zbog nedolaska na posao ako su, naravno, obezbeđeni zdravstveno-higijenski i bezbednosni uslovi za rad i ako je - opštim aktom poslodavca ili ugovorom o radu - nedolazak zaposlenog na posao uređen kao nepoštovanje radne discipline zbog koje se može otkazati ugovor o radu, saglasno članu 179. stav 3. tačka 8) ZOR, a pre otkaza ga upozoriti na otkaz ugovora o radu – ovo upozorenje, u pravnom smislu reči, ne predstavlja pretnju otkazom. Jedan od razloga za upozorenje zaposlenom pred otkaz može biti nekorišćenje zaštitne opreme (opreme za ličnu zaštitu na radu), odnosno njeno nenamensko korišćenje, kao oblik povrede radnih obaveza i narušavanja bezbednosno-zdravstvenog reda, koji je posebno aktuelan u vreme epidemije zarazne bolesti.

Članom 179a ZoR uređene su mere za nepoštovanje radne discipline, odnosno povredu radnih obaveza, tako da poslodavac može zaposlenom za povredu radne obaveze ili nepoštovanje radne discipline u smislu člana 179. st. 2. i 3. ovog zakona da, ako smatra da postoje olakšavajuće okolnosti ili da povreda radne obaveze, odnosno nepoštovanje radne discipline, nije takve prirode da zaposlenom treba da prestane radni odnos, umesto otkaza ugovora o radu, a u skladu sa tačkom 3) ovog člana, izreći opomenu sa najavom otkaza u kojoj se navodi da će poslodavac zaposlenom otkazati ugovor o radu bez ponovnog upozorenja iz člana 180. ovog zakona, ako u narednom roku od šest meseci učini istu povredu radne obaveze ili nepoštovanje radne discipline. Ova opomena sa najavom otkaza iz člana 179a tačka 3) ZoR, bez ponovnog upozorenja, učinjena pod zakonskim uslovima, ne bi se, u pravnom smislu reči, mogla okvalifikovati kao pretnja otkazom.

Ako se radi o usmenom stavljanju u izgled otkaza iz razloga povrede radne obaveze, odnosno nepoštovanja radne discipline, to možemo okvalifikovati kao poziv ili podsećanje poslodavca zaposlenom na uredno izvršavanje radnih obaveza i tokom vanrednog stanja, uz stavljanje u izgled mogućnosti otkaza u suprotnom.

Bojazan poslodavca da će smanjenje obima posla i pada prihoda i poslovnih prilika u uslovima epidemije zarazne bolesti i vanrednog stanja, kao i nemogućnost brzog poslovnog oporavka nakon prestanka vanrednih uslova, u daljem sledu događaja neminovno proizvestio davanje otkaza zaposlenom/zaposlenima, što mu/im saopštava, takođe, ne bi mogla biti okvalifikovana kao pretnja otkazom u pravnom smislu.

Pretnja otkazom je, pak, posredi kao oblik prinude (sile) bez osnova od strane poslodavca ka zaposlenom, iskorišćavanjem odnosno zloupotrebom ekonomski jače pozicije poslodavca, a čime se povređuju položaj i dostojanstvo zaposlenog i kod njega izaziva strah (kao i različiti oblici duševnih patnji, koji su, po pravilu, pratilac ove pojave). Tada se radi o zabranjenim radnjama, odnosno o „klasičnom“ obliku zlostavljanja na radu (mobingu), saglasno Zakonu o sprečavanju zlostavljanja na radu. Ovakve pretnje koje predstavljaju mobing najčešće se čine usmenim (verbalnim) putem.

U tom svetlu, mišljenja smo da pretnju otkazom u pravnom smislu predstavlja i saopštavanje od strane poslodavca da će zaposlenom/zaposlenima otkazati ugovor/e o radu samo zato što je proglašeno vanredno stanje, odnosno epidemija zarazne bolesti i da je to, samo po sebi, dovoljno za otkaz ugovora o radu. Rešenje poslodavca o otkazu ugovora o radu gde bi kao otkazni razlog bila navedena jedino činjenica da je proglašeno vanredno stanje, odnosno epidemija zarazne bolesti – ne bi bilo pravno valjano, budući da ZoR ne poznaje takav otkazni razlog.

               Pritom, ako poslodavac primorava i uslovljava zaposlene da pod pretnjom otkaza rade u nepropisanim, nebezbednim, odnosno nehigijenskim uslovima, koji mogu dovesti do širenja zarazne bolesti, odnosno drugog oblika ugrožavanja bezbednosti i zdravlja na radu, u tom slučaju, pored prava zaposlenog da podnese zahtev za zaštitu prava na bezbednost i zdravlje na radu inspekciji rada pod uslovima iz člana 33. stav 3. Zakona o bezbednosti i zdravlja na radu, prema našem mišljenju postoji i krivična odgovornost poslodavca, odnosno odgovornih lica poslodavca. Pravna kvalifikacija ovih krivičnih dela varira, a naše shvatanje je da je u pitanju sticaj krivičnih dela Nepreduzimanje mera zaštite na radu iz člana 169. i Nepostupanje po zdravstvenim propisima za vreme epidemije iz člana 248. Krivičnog zakonika.

Uredba je povodom ovog pitanja jasna - u smanjenje od 10% se ne uračunavaju samo zaposleni kojima je istekao ugovor o radu zaključen na određeno vreme. Što se tiče otkaza ugovora o radu od strane zaposlenog, otkaz nije trenutan, već podrazumeva mogućnost poslodavca da u otkaznom roku pronađe zamenu radniku koji je dao otkaz. Procenat umanjenja od 10% je strog, ali opravdan, ukoliko se uzme u obzir cilj Uredbe, a to je očuvanje zaposlenosti. Srbija spada među retke zemlje koje su dopustile korišćenje mera pomoći u slučaju smanjenja broja zaposlenih, opredeljujući se za fleksibilnost propisanih uslova.

Za pogodnosti se prijavljujete do kraja aprila, a isplate su sredinom maja, juna i jula. Direktna davanja se ne isplaćuju za predefinisani mesec, niti se refundira već isplaćeno, već se prebacuju na račune zaposlenih za isplatu prve naredne zarade koju isplaćujete (MFIN zahteva da bude u istom mesecu).
Pošto plaćate plate u tekućem mesecu za tekući mesec (kako sam razumela), možete ih isplatiti u dva dela, tako da drugi deo odgovara iznosu koji će leći na namenski račun. Znači da majsku isplatu (leže 15. maja) koristite za drugi deo majske plate (ako prvi deo isplaćujete početkom maja).

Po Zakonu o radu ugovor, pa i svaka njegova izmena mora biti u pisanom obliku (član 32.), s tim što se ne zahteva eksplicitno da bude i svojeručno potpisan od ugovornih strana. Ovde pisani oblik podrazumeva i elektronsku dokument, pa je moguće zaključiti i ugovor elektronskim putem. Saglasnost volja za zaključenje aneksa ugovora može se izraziti i putem službenog mejla. Tako će se u arhivi (kadrovska evidencija) čuvati ponuda poslodavca, potvrda prijema ponude, tekst aneksa i mejl kojim je data saglasnost na zaključenje aneksa.

Da, računa se smanjenje broja zaposlenih (ugovor o radu na određeno ili neodređeno), osim zaposlenih na odr.vreme kojima ugovor o radu ističe nakon 15.3. U navedenom slučaju bi poslodavac trebalo da zaposli novo lice na tom radnom mestu (pretpostavka je u roku manjem od mesec dana). Ovde je eventualno ostalo otvoreno pitanje da li se u ovom slučaju isplata direktnog davanja može vršiti novozaposlenom, pošto nije na spisku PPP-PD za prethodni mesec, prema kojem se vrši uplata direktnih davanja.

Inspektor rada je ovlašćen da naloži poslodavcu da na oglasnoj tabli objavi rešenje kojim je poslodavcu naloženo otklanjanje nepravilnosti u oblasti radnih odnosa, koje su utvrđene u inspekcijskom nadzoru za vreme vanrednog stanja, kako bi zaposleni kod tog poslodavca bili upoznati sa sadržinom naloženih mera. Inspektor može da naloži objavljivanje celog rešenja ili njegovog sažetka, u kom slučaju bi to podrazumevalo objavljivanje dispozitiva rešenja, kojim su poslodavcu naložene mere – obaveze, uz izostavljanje obrazloženja rešenja. Prema članu 141. stav 3. Zakona o opštem upravnom postupku (ZUP), dispozitiv sadrži kratku i jasnu odluku, a po potrebi, može da se podeli u više tačaka, pri čemu se u posebne tačke unose rok, uslov ili nalog, kad ih rešenje, u skladu sa zakonom, sadrži, naznaka da žalba ne odlaže izvršenje rešenja i odluka o troškovima postupka.

Zakonom o radu propisano je u članu 268a tačka 5) da je u postupku inspekcijskog nadzora inspektor rada ovlašćen da nalaže preduzimanje preventivnih i drugih mera za koje je ovlašćen u skladu sa zakonom radi sprečavanja povreda zakona, a u članu 269. da je, u vršenju inspekcijskog nadzora, inspektor rada ovlašćen da rešenjem naloži poslodavcu da u određenom roku otkloni utvrđene povrede zakona, podzakonskog akta, opšteg akta i ugovora o radu. Zakon o inspekcijskom nadzoru (ZoIN), takođe, uređuje mere za otklanjanje nezakonitosti, kao vrstu upravnih mera, u članu 27.

Kao još jednu vrstu upravnih mera na koje je inspektor ovlašćen, ZoIN je u članu 29. propisao mere za zaštitu prava trećih lica. Stavom 2. ovog člana propisano je da, ako je to potrebno radi zaštite prava ili pravnih interesa trećih lica, inspektor može da donese rešenje kojim objavljuje svoje rešenje ili njegov sažetak na određeno vreme na vidljivom mestu u poslovnim prostorijama nadziranog subjekta ili na njihovom ulazu, u javnim glasilima, na svojoj internet stranici ili na drugi način, o trošku nadziranog subjekta, vodeći računa o pravnoj zaštiti trećih lica, ekonomičnosti i javnosti obaveštavanja. Iz ovih odredaba inspektora rada crpi svoje ovlašćenje da rešenjem naloži poslodavcu da na oglasnoj tabli objavi rešenje inspektora rada kojim su poslodavcu naložene mere za otklanjanje nepravilnosti utvrđenih u nadzoru za vreme vanrednog stanja u oblasti radnih odnosa, radi zaštite prava trećih lica – ovde: zaposlenih kod kontrolisanog poslodavca.

Ovo inspekcijsko ovlašćenje je, istovremeno, saglasno opštim odredbama ZUP kojima se uređuje obaveštavanje. Članom 66. st. 1. i 2. ZUP utvrđeno je da je obaveštavanje - radnja kojom organ na pogodan način izveštava stranku i drugog učesnika o postupanju u upravnoj stvari, pri čemu se na obaveštavanje drugih učesnika u postupku – ovde su to zaposleni - primenjuju odredbe ovog zakona o obaveštavanju stranke, ako zakonom nije drukčije propisano. Stav 3. ovog člana propisuje da, ako drukčije nije propisano, organ bira način obaveštavanja, vodeći računa o pravnoj zaštiti stranke, javnosti obaveštavanja, ekonomičnom trošenju sredstava i jednostavnosti u postupku.

Takođe, u ovom smislu, članom 78. ZUP, kojim je uređeno javno dostavljanje, u stavu 1. tačka 3) propisano je da se ono vrši ako se dostavlja rešenje koje se tiče većeg broja lica koja nisu poznata organu, a dostavljanje na drugi način nije bilo moguće ili odgovarajuće. Javno dostavljanje sastoji se od objavljivanja pismena na veb prezentaciji i oglasnoj tabli organa. Pismeno može da se objavi i u službenom glasilu, dnevnim novinama ili na drugi pogodan način. Smatra se da je javno dostavljanje izvršeno kada istekne 15 dana od kada je pismeno objavljeno na veb prezentaciji i oglasnoj tabli organa. Organ može iz opravdanih razloga da produži rok. Ako se javno dostavlja rešenje, njegovo obrazloženje može da bude izostavljeno. Uz rešenje se daju obaveštenja o mestu, prostoriji i načinu uvida u obrazloženje.

Prema onome što piše u članu 16. uredbe koja reguliše fiskalne pogodnosti da se “ne mogu isplaćivati dividende do kraja 2020.”  značilo bi da, iako je doneta odluka o isplati dividend pre stupanja Uredbe na snagu, ne može se izvršiti do kraja 2020. godine.

Poreska uprava će u narednom periodu proveravati ispunjenost uslova za dobijanje olakšica svih koji su se prijavili i nakon toga 4. maja izmeniti podatke tako da se ne očitava dug, kao i “isključiti” računanje kamate za iznose poreza za koje je podneta prijava i ispunjeni su predviđeni uslovi.
Na sledećem linku je obaveštenje Poreske uprave o ovome: http://www.poreskauprava.gov.rs/biro-za-informisanje/novosti/6233/obavestenje.html.

Direktna davanja koja je primio na namenski račun, poslodavac je u obavezi da do kraja meseca u kome je ista primio, isplati zaposlenima na ime zarada i naknada zarada.
Poslodavac navedena sredstva može da isplati kao deo zarade ili naknade zarade koje isplaćuje u konkretnom mesecu, odnosno dodatak na iste, s tim da ova sredstva ne mogu da se isplaćuju kao zarada ili deo zarade za mesece koji prethode martu mesecu 2020. godine. Ovo, primera radi, podrazumeva da poslodavac koji je u aprilu 2020. godine isplatio zaposlenom pun iznos zarade za april mesec 2020. godine iz sopstvenih sredstava, može nakon prijema direktnih davanja u maju mesecu 2020. godine da ista iskoristi tako da ih isplati zaposlenima kao deo zarade za maj mesec 2020. godine ili kao dodatak na  zaradu koja je već isplaćena u aprilu mesecu 2020.godine;
Navedeno podrazumeva i da poslodavac u julu 2020. godine može sredstva dobijena po osnovu direktnih davanja koja su mu isplaćena u julu 2020. godine, da iskoristi za isplatu dela zarade ili naknade zarade za jul 2020. godine, odnosno kao dodatak na zaradu iz ranijeg perioda.
Ukoliko poslodavac ne isplati celokupna sredstva koja je dobio po osnovu direktnih davanja do kraja jula 2020. godine, ista će biti vraćena u budžet Republike Srbije.

Pravo na odlaganje poreza i doprinosa na zarade može se ostvariti samo za tri meseca i to: mart, april I maj, odnosno april, maj i jun, bez obzira na to kako su iskorišćena sredstva dobijena po osnovu direktnih davanja, odnosno bez obzira na to da li su iskorišćena za isplatu zarade u navedenim mesecima.

Ovi detalji nisu precizirani Uredbom, odnosno nema dodatnih ograničenja i uslova. Što se tiče pravilnika koji su planirani Uredbom i koji treba detaljnije da urede određene elemente primene, to su sledeći (nije propisano u kom roku se donose):

1. član 5. postupak i način odlaganja plaćanja dugovanog poreza i doprinosa za privredne subjekte - pravna lica
2. član 8. postupak i način odlaganja plaćanja dugovanog poreza i doprinosa za preduzetnike paušalce
3. član 10. obrazac za spisak zaposlenih na prinudnom odmoru i samoizolaciji, koji podnosi veliko pravno lice Poreeskoj upravi i Upravi za trezor

Dodatno, Uredbom će se urediti postupak, način i uslovi za isplatu jednokratne novčane pomoći punoletnim građanima (član 15). 
Prema našem tumačenju, ne postoji ograničenje u broju dana za prekid rada po osnovu člana 116. u kontekstu korišenja mera propisanih Uredbom. Obrazac za spisak koji je poslednje donet takođe ne sadrži zahtev za podatkom o broju dana na koji je zaposleni bio poslat na prinudni odmor.

Članom 13 Uredbe predviđeno je da se sredstva uplaćuju na poseban namenski račun poslodavca otvoren u Upravi za trezor. Iznos sredstava koji pravna lica dobijaju u maju, junu i julu tekuće godine dobija se množenjem osnovne minimalne neto zarade za mart (30.367,04 RSD za sva tri meseca) i broja zaposlenih sa punim radnim vremenom za koje je podnet obrazac PPP-PD za obračunski period mart, april i maj. 

Dodatno, broj zaposlenih sa punim radnim vremenom može se uvećati za broj zaposlenih sa nepunim radnim vremenom, srazmerno procentu radnog angažovanja (utvrđuje se takođe na osnovu podnete PPP-PD). S obzirom da se sredstava uplaćuju na namenski račun poslodavca, a ne na pojedinačne tekuće račun zaposlenih, obaveza poslodavca je da ova sredstva iskoristi za isplatu zarada, što znači da dobijena novčana sredstva mogu biti podeljena i menadžmentu kompanije.

Dakle, nema ograničenja u tom pogledu, daje se svim zaposlenima (po definiciji zaposlenog iz Zakona o radu). To znači da se daje i direktorima i menadžerima ako su zaposleni u društvu. Što se tiče uslova, uslov je da broj zaposlenih i u narednom periodu, sve do isteka 3 meseca od poslednjeg meseca za koji su korišćene pogodnosti ne padne za više od 10% (ne računajući one kojima istekne ugovor o radu na određeno).

Sudeći po propisu odgovor je da može, makar poslodavac i jedan dan imao radnike na prinudnom odmoru, jer nije propisan minimalan broj dana. Ni obrazac za spisak koji je poslednje donet ne sadrži zahtev za podatkom o broju dana na koji je zaposleni bio poslat na prinudni odmor.

Uredba o dodeli državne pomoći radi otklanjanja stvarne štete nastale usled epidemije predviđa uslove koje lice mora da ispuni da bi se sredstva odobrila. Potrebno je da se stvarna šteta dokaže izveštajem procenitelja ili na drugi način kako bi se donela odluka o odobravanju sredstava. Druga Uredba koja reguliše otklanjanje posledica u privredi usled epidemije, za razliku od prethodne Uredbe odobrena sredstva kumulira. Tu je predviđeno nekoliko varijanti pomoći: povoljni krediti, garancije, poreske olakšice... Za svaku od subvenciju predviđeni su posebni uslovi navedeni u uredbi za pojedinačnog korisnika ili za grupu korisnika ukoliko se za neke vrste pomoći pravi šema dodeljivanja pomoći.

Uredbom o primeni rokova u upravnim postupcima za vreme vanrednog stanja u članu 3. stav 1. propisano je da rokovi koji ističu za vreme vanrednog stanja, a odnose se na preduzimanje upravnih radnji, okončanje upravnih postupaka i odlučivanje po izjavlјenim pravnim sredstvima, smatraće se isteklim kad istekne 30 dana od prestanka vanrednog stanja. Time se rokovi za odlučivanje o izjavljenom pravnom sredstvu – žalbi protiv rešenja i predlogu za odlaganje izvršenja ožalbenog rešenja produžavaju, odnosno mogu produžiti za vreme dok traje vanredno stanje i 30 dana po njegovom prestanku.

Zakonom o opštem upravnom postupku (ZUP) u članu 174. propisano je da rešenje kojim se odlučuje o žalbi izdaje se bez odlaganja, a najkasnije u roku od 60 dana od kada je predata uredna žalba, izuzev ako zakonom nije propisan kraći rok. Zakon o upravnim sporovima u članu 19. uređuje rok za podnošenje tužbe zbog ćutanja uprave – propisuje da ako drugostepeni organ, u roku od 60 dana od dana prijema žalbe ili u zakonom određenom kraćem roku, nije doneo rešenje po žalbi stranke protiv prvostepenog rešenja, a ne donese ga ni u daljem roku od sedam dana po naknadnom zahtevu stranke podnetom drugostepenom organu (tzv. požurnica), stranka po isteku toga roka može podneti tužbu zbog nedonošenja zahtevanog akta.

Članom 202. st. 4 – 6. ZUP propisano je da izvršenje može, na predlog izvršenika ili tražioca izvršenja, da se odloži ako je protiv rešenja koje se izvršava ili rešenja o izvršenju izjavljena žalba ili drugo pravno sredstvo, a izvršenje bi izazvalo nenadoknadivu štetu, pod uslovom da odlaganje izvršenja nije zakonom zabranjeno, niti protivno javnom interesu; da se izvršenje se odlaže dok se ne odluči o žalbi ili drugom pravnom sredstvu, te da o predlogu za odlaganje izvršenja rešenjem hitno odlučuje organ koji je doneo rešenje koje se izvršava.

Prema našem shvatanju, Uredba ne zabranjuje da organ odluči u zakonskom roku, tj. ne nameće obavezu da se rok produži za vreme trajanja vanrednog stanja i 30 dana posle toga, ali daje takvu mogućnost organu. Po pravilu, u  uslovima proglašene epidemije zarazne bolesti i vanrednog stanja organi uprave postupaju u upravnim stvarima koje zahtevaju prioritet u postupanju, odnosno ne trpe odlaganje, radi zaštite javnog interesa, dok su u drugim upravnim stvarima ovlašćeni da odlože postupanje i rešavanje.

Upravni sud za vreme vanrednog stanja, u skladu sa Uputstvom predsednice Upravnog suda o radu Upravnog suda za vreme vanrednog stanja (27.3.2020) – link: http://www.up.sud.rs/cirilica/news, postupa u „naročito hitnim“ predmetima sa područja sedišta i svih odeljenja Upravnog suda u kojima se odučuje o zahtevu za odlaganje izvršenje upravnog akta i o smeštaju stranaca u prihvatilište. Odatle sledi da Upravni sud ne postupa u drugim predmetima osim u navedena dva (1. zahtev za odlaganje izvršenje upravnog akta i 2. smeštaj stranaca u prihvatilište), pod uslovom da su (kako je to utvrđeno u ovom uputstvu ) - naročito hitni.

Članom 23. Zakona o upravnim sporovima, kojim se uređuje odložno dejstvo tužbe, u stavu 2. propisano je da, po zahtevu tužioca, sud može odložiti izvršenje konačnog upravnog akta kojim je meritorno odlučeno u upravnoj stvari, do donošenja sudske odluke, ako bi izvršenje nanelo tužiocu štetu koja bi se teško mogla nadoknaditi, a odlaganje nije protivno javnom interesu, niti bi se odlaganjem nanela veća ili nenadoknadiva šteta protivnoj stranci, odnosno zainteresovanom licu (prva varijanta privremene mere odlaganja izvršenja rešenja pred Upravnim sudom). Međutim, u predmetnom slučaju se ne radi o konačnom upravnom aktu, jer drugostepeni organ nije odlučio po žalbi (da je odlučio po žalbi tako što je odbio žalbu, tada bi upravni akt bio konačan i stranka kojoj su naložene obaveze bi imala pravni interes i uslove da traži odlaganje njegovog izvršenja) -  time, privredni subjekat (stranka) ne može da podnese ovaj zahtev za odlaganjem upravnog akta iz člana 23. stav 2. Zakona o upravnim sporovima.

Mišljenja smo da iz iznetog sledi da nema prostora za podnošenje tužbe Upravnom sporu zbog ćutanja uprave, niti zahteva za odlaganje izvršenja konačnog upravnog akta iz člana 23. stav 2. Zakona o upravnim sporovima, kao prve varijante privremene mere pred Upravnim sudom.

Međutim, u narednom stavu 3. ovog člana 23. Zakona o upravnim sporovima propisano je da, izuzetno, stranka iz upravnog postupka može tražiti od suda odlaganje izvršenja upravnog akta i pre podnošenja tužbe: 1) u slučaju hitnosti; 2) kada je izjavljena žalba koja po zakonu nema odložno dejstvo, a postupak po žalbi nije okončan (druga varijanta privremene mere pred Upravnim sudom). Po zahtevu za odlaganje izvršenja sud odlučuje rešenjem, najkasnije u roku od pet dana od dana prijema zahteva.

Sledstveno, nalazimo da u situaciji iz pitanja privrednom subjektu, koji je stranka u upravnom postupku, ako drugostepeni organ ne odluči po žalbi i predlogu za odlaganje izvršenja pobijanog rešenja, na raspolaganju stoje sledeće opcije koje je potrebno razmotriti prema činjeničnom stanju stvari u pitanju i hitnosti (prioritetu) predmeta:

1) podnošenje obrazložene formalne tzv. požurnice nadležnom organu za odlučivanje po predlogu za odlaganje izvršenja rešenja i žalbi, i to:

- bez odlaganja ili

- po isteku vanrednog stanja ili

- po isteku vanrednog stanja i perioda od onoliko dana koliko je ostalo za odlučivanje po žalbi u trenutku nastupanja vanrednog stanja (npr. pre vanrednog stanja je proteklo 25 dana, čime je ostalo još 35 dana zakonskog roka za odlučivanje po žalbi) ili

- po isteku vanrednog stanja, perioda od onoliko dana koliko je ostalo za odlučivanje po žalbi u trenutku nastupanja vanrednog stanja i 30 dana posle toga;

2) ako po isteku vanrednog stanja, perioda od onoliko dana koliko je ostalo za odlučivanje po žalbi u trenutku nastupanja vanrednog stanja i 30 dana posle toga, nakon podnošenja tzv. požurnice drugostepeni organ ne bi odlučio ni po ovom naknadnom zahtevu u dodatnom roku od sedam dana – subjekat bi bio ovlašćen da podnese Upravnom sudu tužbu zbog ćutanja uprave;

3) podnošenje bez odlaganja, tj. za vreme trajanja vanrednog stanja - zahteva za odlaganje izvršenja prvostepenog upravnog akta Upravnom sudu, u skladu sa članom 23. stav 3. Zakona o upravnim sudovima i Uputstvom predsednice Upravnog suda o radu Upravnog suda za vreme vanrednog stanja, u kome bi stranka istakla hitnost, odnosno naročita hitnost predmeta (kako to iz pitanja proizlazi da je posredi), uključujući teško nadoknadivu štetu do koje dolazi, odnosno može doći (što je najčešći slučaj), i da je izjavljena žalba koja po zakonu nema odložno dejstvo, a postupak po žalbi nije okončan, niti je organ odlučio po predlogu za odlaganje izvršenja prvostepenog rešenja, koji je prethodno podnet drugostepenom organu, a koji postupak je hitan prema članu 202. stav 6. ZUP. Od Upravnog suda subjekat bi tražio odlaganje izvršenja rešenja do okončanja postupka po žalbi pred drugostepenim organom.

               Epidemija zarazne bolesti i vanredno stanje dovode do negativnih ekonomskih promena - smanjenja obima poslovanja i pada poslovnih prihoda, što kod određenih poslodavaca vodi ka smanjenju broja zaposlenih. U tom smislu, Zakon o radu (ZoR) u članu 179. stav 5. tačka 1), u okviru uređenja razloga za otkaz ugovora o radu od strane poslodavca, propisuje da zaposlenom može da prestane radni odnos ako za to postoji opravdan razlog koji se odnosi na potrebe poslodavca i to ako usled tehnoloških, ekonomskih ili organizacionih promena prestane potreba za obavljanjem određenog posla ili dođe do smanjenja obima posla. ZoR u članu 179. uređuje i druge razloge za otkaz ugovora o radu od strane poslodavca, a u čl. 184 – 186. uređuje postupak u slučaju otkaza. U čl. 153 – 160. ZoR uređuje višak zaposlenih, propisujući i kriterijume kada je poslodavac dužan da donese program rešavanja viška zaposlenih, sadržinu ovog programa, obavezu isplate otpremnine zaposlenima za čijim radom je prestala potreba, visinu otpremnine i druga pitanja s ovim u vezi. Da bi otkaz ugovora o radu u vanrednim uslovima bio zakonit i osnovan, nalazimo da je nužno da je stvarno prestala potreba za obavljanjem određenog posla usled tehnoloških, ekonomskih ili organizacionih promena, odnosno da je stvarno došlo do smanjenja obima posla, tako da, i pored ekonomskih mera Vlade, nije moguće zadržati zaposlenog u radnom odnosu, te da je postupak otkaza ugovora o radu sproveden u skladu sa odredbama ZoR. Preporuka je da se razmotre sve raspoložive opcije koje omogućavaju zadržavanje zaposlenih u radnom odnosu, a ako, ipak, ne može da se pronađe neko drugo rešenje koje bi bilo manje nepovoljno po zaposlenog, tek tada bi se pribeglo otkazu ugovora o radu, kao krajnoj opciji.

Ako zaposleni smatra da mu je poslodavac za vreme vanrednog stanja nezakonito, odnosno neosnovano otkazao ugovor o radu, može da podnese tužbu protiv poslodavca mesno nadležnom osnovnom sudu i tako pokrene parnični postupak - radni spor (parnicu iz radnih odnosa), radi poništaja, odnosno utvrđivanja ništavosti rešenja o otkazu ugovora o radu. Prema članu 195. stav 2. Zakona o radu, rok za pokretanje radnog spora iznosi 60 dana od dana dostavljanja rešenja, odnosno saznanja za povredu prava.

               Zaposleni kome je otkazan ugovor o radu, pored pokretanja radnog spora pred sudom, može da zatraži i privremeno vraćanje na rad. On to može učiniti podnošenjem zahteva inspekciji rada (Ministarstvo za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja - Inspektorat za rad) ili u vidu predloga za određivanje privremene mere nadležnom osnovnom sudu kome podnosi tužbu protiv poslodavca.

U skladu sa članom 271. ZoR, ako inspektor rada nađe da je rešenjem poslodavca o otkazu ugovora o radu očigledno povređeno pravo zaposlenog, a zaposleni je pokrenuo radni spor, na zahtev zaposlenog odložiće svojim rešenjem izvršenje tog rešenja - do donošenja pravnosnažne odluke suda. Inspektor rada će odbiti ovaj zahtev ako nađe da pravo zaposlenog nije očigledno povređeno. Za odlaganje rešenja o otkazu i time, faktički, vraćanja zaposlenog na rad traži se, prema tome, da je zaposleni pokrenuo radni spor pred sudom (o čemu dostavlja dokaz inspekciji rada) i da je pravo zaposlenog očigledno (nedvosmisleno) povređeno, što mu daje pravo na privremenu inspekcijsku zaštitu do pravnosnažnosti odluke suda u radnom sporu.

Uslov za ovaj zahtev inspekciji rada je, dakle, da je zaposleni podeo tužbu parničnom sudu. Ako bi zaposleni podneo zahtev inspekciji rada kojim traži odlaganje izvršenja rešenja o otkazu ugovora o radu, a da prethodno nije pokrenuo radni spor pred sudom, inspektor rada bi takav zahtev odbacio rešenjem, u skladu sa članom 91. stav 1. tačka 1) Zakona o opštem upravnom postupku (ZUP), jer nije ispunjen uslov za odlučivanje inspekcije iz člana 271. ZoR, čime nije reč o upravnoj stvari.

Zahtev za odlaganjem izvršenja rešenja o otkazu zaposleni može podneti inspekciji rada u roku od 15 dana od dana pokretanja radnog spora (što može da bude najduže 75 dana od dostavljanja rešenja, odnosno davanja otkaza; 60 + 15 = 75), a inspektor rada je dužan da donese rešenje kojim ovaj zahtev usvaja ili odbija u roku od 30 dana od dana podnošenja zahteva zaposlenog, pod navedenim zakonskim uslovima. Ovde nije u pitanju predstavka (prijava) inspekciji rada, kao inicijativa kojom se traži, predlaže, inicira pokretanje postupka inspekcijskog nadzora po službenoj dužnosti, gde podnosilac nema svojstvo stranke činom podnošenja predstavke, a inspekcija nije dužna da pokrene postupak po svakoj predstavci i neće ga pokrenuti ako oceni da za nisu ispunjeni uslovi za pokretanje postupka (tj. u pitanju je neznatan rizik i/ili je posredi zloupotreba prava) – saglasno članu 3. tačka 8) i članu 18. Zakona o inspekcijskom nadzoru, nego je u pitanju zahtev, podnosilac (zaposleni) ima svojstvo stranke u postupku, postupak je pokrenut zahtevom stranke kad organ primi zahtev stranke, a inspekcija je u obavezi da sprovede postupak inspekcijskog nadzora i odluči o zahtevu.

Ako inspektor rada usvoji ovaj zahtev, rešenjem odlaže izvršenje osporenog rešenja do donošenja pravnosnažne odluke suda. Parnični sud odluke donosi u obliku presude ili rešenja - o tužbenom zahtevu u parnici iz radnih odnosa sud meritorno odlučuje presudom, a kad ne odlučuje presudom, sud odlučuje rešenjem. Članom 359. stav 1. Zakona o parničnom postupku propisano je da presuda koja više ne može da se pobija žalbom postaje pravnosnažna.

Žalba na rešenje inspektora rada kojim je odlučio o zahtevu za odlaganje otkaza ne odlaže njegovo izvršenje. Ministar rada, odnosno lice koje on ovlasti dužno je da u roku od 30 dana od dana prijema žalbe odluči po žalbi. Prema članu 272. stav 4. ZoR, protiv konačnog rešenja ne može da se pokrene upravni spor, budući da o istoj stvari već teče radni spor, što je u skladu sa članom 3. stav 1. Zakona o upravnim sporovima, kojim je propisano da u upravnom sporu sud odlučuje o zakonitosti konačnih upravnih akata, osim onih u pogledu kojih je predviđena drugačija sudska zaštita.

Umesto zahteva inspekciji rada (organu uprave), zaposleni može predlogom za određivanje privremene mere zatražiti od suda da ga do okončanja radnog spora privremeno vrati na rad. Članom 447. stav 1. Zakona o izvršenju i obezbeđenju (ZIO) propisano je da sud može odrediti privremenu meru pre, u toku ili posle sudskog ili upravnog postupka pa dok izvršenje ne bude sprovedeno. Predlog za određivanje privremene mere vraćanja zaposlenog na rad može da se podnese pre podnošenja tužbe kojom se traži poništaj rešenja o otkazu ugovora o radu ili istovremeno s njim, tj. u jednom podnesku. ZIO u članu 447. stav 2. propisuje da, pored obezbeđenja potraživanja koja se sastoje od davanja, činjenja, nečinjenja ili trpljenja, privremena mera može da se odredi i radi obezbeđenja potraživanja koja se sastoje od zahteva za utvrđenje postojanja, odnosno nepostojanja nekog prava ili pravnog odnosa, povrede prava ličnosti i istinitost, odnosno neistinitost neke isprave ili zahteva za preobražaj nekog materijalnog ili procesnog odnosa, a u članu 460. tačka 7) da radi obezbeđenja nenovčanog potraživanja (gde spada i poništavanje rešenja o otkazu ugovora o radu i vraćanje zaposlenog na rad) može da se odredi svaka mera kojom se postiže svrha obezbeđenja, a naročito privremeno uređenje spornog odnosa, ako je potrebno da bi se otklonila opasnost od nasilja ili veće nenadoknadive štete. U ovom pogledu, Zakon o parničnom postupku (ZPP) u članu 439. propisuje da u toku postupka sud može i po službenoj dužnosti da odredi privremene mere u skladu sa zakonom koji uređuje izvršenje i obezbeđenje, radi sprečavanja nasilnog postupanja ili radi otklanjanja nenadoknadive štete. Sud će odluku o određivanju privremene mere po predlogu stranke da donese u roku do osam dana od dana podnošenja predloga. Protiv rešenja o određivanju privremene mere nije dozvoljena posebna žalba. Saglasno članu 449. stav 3. ZIO, da bi se odredila privremena mere za obezbeđenje nenovčanog potraživanja, izvršni poverilac, osim verovatnoće postojanja potraživanja (stav 1. ovog člana), mora učiniti verovatnim i da bi bez privremene mere ispunjenje njegovog potraživanja bilo osujećeno ili znatno otežano ili da će biti upotrebljena sila ili nastati nenadoknadiva šteta (opasnost po potraživanje). U slučaju predlaganja privremene mere vraćanja zaposlenog na rad potrebno je, radi njenog usvajanja, učiniti verovatnim da usled otkaza ugovora o radu dolazi do nenadoknadive štete – štete egzistencijalne prirode po zaposlenog i njegovu porodicu, jer zaposleni više ne radi i ne ostvaruje prihode.

               ZIO u čl. 381 – 385. uređuje izvršenje radi vraćanja zaposlenog na rad. Predlog za izvršenje ne može da se podnese kad istekne 60 dana od kada je izvršni poverilac stekao pravo da podnese predlog. Izvršenje radi vraćanja zaposlenog na rad ili radi njegovog raspoređivanja na određene poslove sprovodi se izricanjem novčane kazne poslodavcu i njegovom odgovornom licu, prema odredbama o izricanju novčane kazne radi preduzimanja radnje koju može preduzeti samo izvršni dužnik (član 363). Izricanje novčane kazne prestaje kada sud utvrdi da je zaposleni počeo da radi na odgovarajućim poslovima ili da mu je to omogućeno iako je odbio da radi, odnosno da je raspoređen na poslove određene u izvršnoj ispravi. Sud može, na predlog izvršnog poverioca koji je zahtevao vraćanje na rad, doneti rešenje koje ima dejstvo rešenja o izvršenju kojim se poslodavac obavezuje da izvršnom poveriocu isplati mesečne iznose zarade koja je dospela od pravnosnažnosti presude do vraćanja izvršnog poverioca na rad (naknada izgubljene zarade). Naknada izgubljene zarade određuje se u iznosu koji bi izvršni poverilac primio da je bio na radu, s porezima i doprinosima koji se isplaćuju iz zarade.

Preporukama Ministarstva pravde za rad sudova i javnih tužilaštava za vreme vanrednog stanja (17. mart 2020) preporučeno je da u građanskim predmetima nadležni sudovi odlože ročišta u građanskopravnim sporovima (gde spadaju i radni sporovi), sprovođenje izvršnih radnji u izvršnim postupcima, izuzev sprovođenja izvršenja radi izdržavanja i ročišta u vanparničnim postupcima, osim, između ostalog, građanskopravnih sporova koji su po zakonu hitni, kao i odlučivanja u sporovima za zaštitu od diskriminacije i zlostavljanja na radu (koji pripadaju radnim sporovima). U ovom smislu, članom 438. ZPP propisano je da u postupku u parnicama iz radnih odnosa, a naročito prilikom određivanja rokova i ročišta, sud posebno vodi računa o potrebi hitnog rešavanja radnih sporova. Time su radni sporovi, uključujući one koji se vode povodom otkaza ugovora o radu - hitni, po slovu zakona. Međutim, Visoki savet sudstva u Pojašnjenju Preporuke za rad sudova i javnih tužilaštava za vreme vanrednog stanja (18. mart 2020) daje zaključak da će se u toku trajanja vanrednog stanja održavati samo suđenja koja ne trpe odlaganje, a pod suđenjima koja ne trpe odlaganja u prvom stepenu smatraju se u građanskoj materiji - suđenja u predmetima: u kojima treba odlučiti o privremenoj meri (određivanju, produženju ili ukidanju), u kojima se odlučuje o merama zaštite od nasilja u porodici, u kojima se odlučuje o zabrani rasturanja štampe i širenja informacija u sredstvima javnog informisanja, u kojima se odlučuje o zadržavanju u zdravstvenoj ustanovi koja obavlja delatnost u oblasti neuropsihijatrije, kao i izvršenja izvršnih isprava u vezi sa porodičnim odnosima, dok se u svim ostalim predmetima počev od 19.03.2020. godine pa do okončanja vanrednog stanja ročišta odlažu. Time, ročište za parnicu radi poništaja otkaza ugovora o radu u kojoj nije predložena privremena mera vraćanja zaposlenog na rad neće biti zakazano za vreme vanrednog stanja, a ako je ova privremena mera predložena, biće zakazano ročište na kome će se odlučivati samo o ovoj privremenoj meri – usvajanjem ili odbijanjem ove privremene mere.

Dalje, kada je reč o roku za podnošenje tužbe za poništaj rešenja o otkazu, Uredbom o rokovima u sudskim postupcima za vreme vanrednog stanja proglašenog 15. marta 2020. godine u članu 1. propisano je da rokovi za podnošenje, pored ostalog, tužbe u parničnom postupku i predloga za pokretanje postupka izvršenja i obezbeđenja prestaju teći za vreme vanrednog stanja proglašenog 15. marta 2020. godine. Ovi rokovi će ponovo početi da teku po prestanku vanrednog stanja.

Procedura za nabavku maski i druge zaštitne opreme za potrebe zaštite zaposlenih objavljena je na vebsajtu Agencije za lekove i medicinska sredstva.

Zakon o inspekcijskom nadzoru (ZoIN) u članu 18. stav 7. propisuje da, na zahtev podnosioca predstavke (prijave), inspektor obaveštava podnosioca predstavke kako je postupio sa predstavkom, najkasnije u roku od 15 dana od dana prijema takvog zahteva, a o ishodu pokrenutog postupka vanrednog inspekcijskog nadzora - najkasnije u roku od 15 dana od dana okončanja postupka.

Inspekcija, naravno, ne postupa po predstavkama koje ne spadaju u njenu nadležnost, nego nadležnost druge inspekcije ili drugog organa, pa ih, shodnom primenom člana 62. Zakona o opštem upravnom postupku (ZUP) i člana 30. ZoIN, prosleđuje nadležnoj inspekciji, odnosno nadležnom organu. Inspekcija, takođe, nije dužna da po svakoj predstavci koja je u njenom delokrugu pokrene postupak inspekcijskog nadzora, jer nije u pitanju zahtev i podnosilac predstavke ne stiče svojstvo strane samim činom njenog podnošenja, nego je u pitanju inicijativa – kojom se inicira pokretanje postupka po službenoj dužnosti. Inspekcija razmatra navode predstavke, priložene dokaze (ako ih ima) i procenjuje rizik koji iz predstavke proizlazi, kao i druge relevantne podatke i činjenice (republičke inspekcije razmatraju i mišljenje Kontakt centra za republičke inspekcije, uspostavljenog uz pomoć NALED-a), na osnovu čega donosi odluku o tome da li će i, ako hoće, u kom roku i u kom vidu pokrenuti postupak. Član 18. stav 5. ZoIN propisuje da inspektor neće pokrenuti postupak po službenoj dužnosti na osnovu predstavke ako je procenjen neznatan rizik ili je posredi zloupotreba prava. Kad, u skladu s tim, inspektor utvrdi da ne postoje uslovi za pokretanje postupka po službenoj dužnosti, obavestiće o tome podnosioca predstavke što je pre moguće, a najkasnije u roku od 30 dana od dana prijema predstavke.

Članom 3. stav 1. Uredbe o primeni rokova u upravnim postupcima za vreme vanrednog stanja propisano je da rokovi koji ističu za vreme vanrednog stanja, a odnose se na preduzimanje, pored ostalog, upravnih radnji, smatraće se isteklim kad istekne 30 dana od prestanka vanrednog stanja. Odlučivanje o pokretanju postupka inspekcijskog nadzora povodom podnete predstavke – inicijative spada u upravne radnje, u skladu sa članom 27. ZUP (materijalni akti organa - radnje kojima se izvršavaju pravni akti). Ovim se navedeni rokovi za odlučivanje o predstavkama i obaveštavanje njihovih podnosilaca produžavaju za vreme dok traje vanredno stanje i 30 dana po njegovom prestanku. Ove odredbe Uredbe ne znače automatsko produžavanje rokova u odnosu na sve predstavke, a posebno ne u odnosu na one koje, u uslovima epidemije zarazne bolesti i vanrednog stanja, nose visok ili kritičan rizik i iziskuju preduzimanje hitnih mera, odnosno preduzimanje radnji koje ne trpe odlaganje – poput: zaštite stanovništva od zarazne bolesti, organizovanja rada u vreme vanrednog stanja i sprovođenja preventivnih mera u oblasti bezbednosti i zdravlјa na radu, kontrole propisanih cena određenih proizvoda od vitalnog značaja, pridržavanje propisane zabrane rada određenih objekata, odnosno obavljanja delatnosti i dr. Produženje rokova odnosi se, prema tome, na slučajeve gde je to opravdano u uslovima vanrednog stanja, dok za one pojave koje nose kritičan ili visok rizik – inspekcija bez odlaganja po službenoj dužnosti pokreće i sprovodi vanredni inspekcijski nadzor. U slučaju pokretanja inspekcijskog nadzora, inspektor bi, u skladu sa propisima i zdravstvenim preporukama, uz korišćenje propisanih mera zaštite, trebalo da, u meri u kojoj je to izvodljivo, izbegava kontakte sa drugim licima.

U skladu sa članom 145. stav 1. Zakona o opštem upravnom postupku (ZUP), usmeno rešenje donosi se kad se preduzimaju hitne mere u javnom interesu, da bi se obezbedio javni red i mir i javna bezbednost ili otklonila neposredna opasnost po život ili zdravlje ljudi ili imovinu, a prema članu 37. stav 3. Zakona o inspekcijskom nadzoru (ZoIN), inspektor može, izuzetno, upravne mere naložiti izricanjem usmenog rešenja, kada oceni da se na taj način otklanja neposredna opasnost po život i zdravlje ljudi, imovinu veće vrednosti, životnu sredinu ili biljni ili životinjski svet. Razlozi za izricanje usmenog rešenja u inspekcijskom nadzoru su, prema tome, ispunjeni u uslovima pandemije zarazne bolesti i vanrednog stanja. Na donošenje usmenog rešenja ovlašćene su sve inspekcije, svaka u svom delokrugu, na osnovu citiranih odredaba ZoIN i ZUP, koji se primenjuju neposredno kao sistemski zakoni. Određeni posebni zakoni, zbog prirode oblasti inspekcijskog nadzora, češće i karakteristične upotrebe rešenja u usmenom obliku i njegovog značaja, takođe sadrže odredbe o usmenom rešenju. Na primer, zakoni u sanitarno-zdravstvenoj oblasti, koji su naročito aktuelni u vreme pandemije zarazne bolesti i vanrednog stanja - Zakon o zaštiti stanovnistva od zaraznih bolesti (član 75.) i  Zakon o sanitarnom nadzoru (čl. 28. i 29). Zakon o zaštiti stanovništva od zaraznih bolesti propisuje da preduzimanje izuzetno hitnih mera radi otklanjanja neposredne opasnosti po život i zdravlje ljudi, prema ovom zakonu, sanitarni inspektor može narediti i usmenim rešenjem, u skladu sa zakonom, koje se unosi u zapisnik o izvršenom sanitarnom nadzoru, a protiv rešenja može se izjaviti žalba u roku od osam dana od dana dostavljanja rešenja, koja ne odlaže izvršenje. Isto je propisano i u Zakonu o sanitarnom nadzoru, kao osnovnom zakonu u sanitarno-zdravstvenoj oblasti.

ZUP u članu 145. stav 2. propisuje da na zahtev stranke, ako je podnet u roku od 60 dana od donošenja usmenog rešenja, organ mora da izradi i dostavi stranci pismeno rešenje u roku od osam dana od postavljanja zahteva, dok ZoIN u članu 37. stav 4. propisuje nešto drugačije pravilo – da je, u slučaju nalaganja mera i radnji usmenim rešenjem, inspektor dužan da bez odlaganja sačini službenu belešku o naloženoj meri, kao i da u roku od tri dana od dana izricanja usmenog rešenja, donese pisano rešenje.

Saglasno odredbama posebnih zakona, članu 39. stav 3. ZoIN i članu 155. stav 2. ZUP, žalba protiv rešenja kojim se izriču upravne mere ne odlaže njegovo izvršenje. Članom 201. ZUP uređeno je izvršenje usmenog rešenja, propisivanjem da usmeno rešenje može da se izvrši odmah, bez donošenja rešenja o izvršenju.

Odluka o proglašenju bolesti COVID-19 izazvane virusom SARS-CoV-2 zaraznom bolešću u članu 4a predviđa da se mere karantina primenjuju u postupku integrisanog upravljanja granicom tako što organ nadležan za inspekcijski nadzor u oblasti zdravstvenog i sanitarnog nadzora meru upućivanja u karantin i meru stavljanja pod zdravstveni nadzor, zbog ispunjenosti uslova utvrđenih zakonom kojim se uređuje opšti upravni postupak, nalaže tako što donosi usmeno rešenje, koje saopštava licu kome se mera izriče – uz pouku o pravnom sredstvu. Ako lice kome je izdato usmeno rešenje zahteva da mu se izradi i dostavi pisano rešenje – takvo rešenje, za ova lica izrađuje i dostavlja organ nadležan za inspekcijski nadzor u oblasti zdravstvenog i sanitarnog nadzora. U tom smislu, Uredba o primeni rokova u upravnim postupcima za vreme vanrednog stanja u članu 3. stav 2. propisuje da propisani rokovi za izjavljivanje pravnog sredstva protiv usmenog rešenja nadležnog organa donetog u primeni hitnih mera radi sprečavanja širenja zarazne bolesti COVID-19 izazvane virusom SARS-CoV-2 tokom vanrednog stanja, te za podnošenje zahteva za dostavljanje pismenog otpravka tog rešenja, počinju da teku od prestanka vanrednog stanja.

Odluka i Uredba, kao posebni propisi doneti za vreme vanrednog stanja, upućuju na primenu ZUP – član 143, odakle proizlazi, kako zaključujemo, da se na usmena rešenja koje donese sanitarna inspekcija, odnosno inspekcijski organ nadležan za zdravstveno-sanitarni nadzor, za vreme vanrednog stanja, u pogledu obaveze i roka za izradu pismenog otpravka tog rešenja ne primenjuje član 37. stav 4. ZoIN, koji propisuje obavezu izrade pismenog otpravka usmenog rešenja u roku od tri dana od dana izricanja usmenog rešenja, nego član 145. stav 2. ZUP, koji propisuje da se pismeni otpravak rešenja donosi na zahtev stranke, ako je podnet u roku od 60 dana od donošenja usmenog rešenja, a u roku od osam dana od postavljanja zahteva, s tim da, saglasno Uredbi, ovi rokovi iz ZUP-a počinju da teku od prestanka vanrednog stanja.

Za postupak poreske kontrole, saglasno odredbama Zakona o poreskom postupku i poreskoj administraciji (ZPPPA), Zakona o inspekcijskom nadzoru (ZoIN) i Zakona o opštem upravnom postupku (ZUP), neophodan je nalog za poresku kontrolu, koji sadrži, pored ostalog, predmet kontrole i njeno planirano trajanje. Trajanje inspekcijske kontrole može se produžiti, kada je to potrebno, dopunom naloga (dopunskim nalogom). Krug razloga kada se poreska kontrola, odnosno njen nastavak može vršiti bez naloga za kontrolu, odnosno dopunskog naloga je postavljen u vidu sledećih izuzetaka: poremećaj u prometu na tržištu ili indicija da je povećan obim nelegalne trgovine - kada se poreska kontrola vrši na osnovu vanrednog plana kontrole koji donosi ministar finansija, kontrola evidentiranja prometa preko fiskalnih kasa, kontrola u vezi radnog angažovanja lica, kontrola otpremanja i dopremanja proizvoda u akcizna skladišta; zatim, sprečavanje ili otklanjanje neposredne opasnosti po život ili zdravlje ljudi, životnu sredinu ili biljni ili životinjski svet (što nije karakteristično za predmet poreske kontrole) i kada se donosi usmeno rešenje (kada poreski inspektor oceni da je ugrožena naplata poreza - preduzimanje hitnih mera u javnom interesu). Takođe, među ove razloge možemo da ubrojimo i obezbeđenje dokaza, ako postoji opravdana bojazan da se neki dokaz neće moći docnije izvesti ili da će njegovo izvođenje biti otežano, ali se to čini do izdavanja naloga.

Ako nisu posredi nabrojani razlozi kada se poreska kontrola može vršiti bez naloga, u slučaju produženja trajanja inspekcijske kontrole – pre i posle uvođenja vanrednog stanja - potrebno je izdati i poreskom obvezniku (kontrolisanom subjektu) dostaviti, pored osnovnog naloga, dopunski nalog koji se odnosi na planirano trajanje koje nije pokriveno osnovnim nalogom. Nepostojanje naloga koji obuhvataju ceo period sprovođenja poreske kontrole u takvom slučaju, prema našem mišljenju, čini bitnu povredu pravila postupka. Dopunski nalog bi se, zbog vanrednih okolnosti, dostavio elektronskim putem, a nastavak poreske kontrole bi se, takođe, sprovodio na daljinu – preko elektronske pošte, telefona i, po potrebi, drugih sredstava komunikacije.

Na inicijativu NALED-a, MUP je od 2. aprila najavio ukidanje obaveznog formiranja konvoja za kamione na ulasku u Srbiju, već će kamioni tokom policijskog časa moći slobodno da voze, s tim da će biti definisane pumpe koje će tokom ovog perioda biti otvorene, pa će kamioni morati da koriste isključivo odobrene trase vožnje.

Prema tumačenju stručnog tima NALED-a, ekonomske mere Vlade važe za poslodavce koji su u vreme vanrednog stanja otakazali ugovor o radu za ne više od 10% zaposlenih, ne računajući zaposlene na određeno vreme, kojima je ugovor o radu istekao nakon uvođenja vanrednog stanja, pa potom nije zaključen novi, kao ni one poslodavce koji su privremeno prekinuli obavljanje delatnosti posle 15. marta.

Prema našem mišljenju, zaposleni kojima je od uvođenja vanrednog stanja na njihov zahtev prestao radni odnos kod poslodavca (prestanak radnog odnosa otkazom ugovora o radu od strane zaposlenog) ne ulaze u previđeni broj zaposlenih (ne više od 10%) koji je uslov za korišćenje ekonomskih mera Vlade. Naime, Zakon o radu poznaje prestanak radnog odnosa, pored ostalog, otkazom ugovora o radu od strane poslodavca ili zaposlenog, kao i sporazumom između zaposlenog i poslodavca (član 175). U pitanju su različiti osnovi za prestanak radnog odnosa. Otkaz od strane zaposlenog uređen je članom 178, a otkaz od strane poslodavca uređen je čl. 179 - 191. Zakona o radu.

Imajući u vidu cilj ekonomskih mera Vlade za prevazilaženje negativnih posledica pandemije po privredu, koji se ogleda u pomoći poslodavcima da očuvaju radna mesta i zadrže zaposlene u radnom odnosu, tako da poslodavci ne budu primorani da otkazuju ugovore o radu, te da su otkaz ugovora o radu od strane zaposlenog i otkaz ugovora o radu od strane poslodavca različiti pravni osnovi za prestanak radnog odnosa, kod kojih je inicijativa za prestanak radnog odnosa različita, tj. dolazi od različitih ugovornih strana, sa posledičnim različitim pravnim uređenjem, mišljenja smo da se zaposleni kojima je, od uvođenja vanrednog stanja, na njihov zahtev prestao radni odnos kod poslodavca ne ubrajaju u predviđeni procenat (ne više od 10%), kao uslov za korišćenje ekonomskih mera Vlade.

Dodatno, na istoj liniji razumevanja i tumačenja ekonomskih mera Vlade i zakonskih odredaba, mišljenja smo da se u ovaj procenat ne ubrajaju ni zaposleni kojima je radni odnos prestao po osnovu sporazuma između zaposlenog i poslodavca (član 177. Zakona o radu), kao ni zaposleni kojima radni odnos prestaje zbog ostvarenja uslova za odlazak u penziju (tzv. prirodni odliv zaposlenih).

Prema objašnjenju Ministarstva za rad, zapošljavanje i socijalna pitanja, zaposleni koji je u samoizolaciji, a kome je nadležni organ izdao akt (rešenje ili drugi akt) o samoizolaciji ili karantinu, imaju pravo na naknadu zarade. Naknada zarade pripada zaposlenom prema Zakonu o zdravstvenom osiguranju, u slučaju kada je zaposleni privremeno sprečen za rad zbog propisane mere obavezne izolacije kao kliconoše ili zbog pojave zaraznih bolesti u njegovoj okolini. Prvih 30 dana odsustva plaća poslodavac, a od 31. dana Republički fond za zdravstveno osigurnje. Zaposleni u samoizolaciji ili karantinu treba da se jave poslodavcu telefonom i da mejlom ili nekim drugim elektronskim načinom komunikacije, pošalјu skeniran ili slikan navedeni akt nadležnog organa.

Potvrdu o privremenoj sprečenosti za rad, kao i  doznaku za zaposlenog, može da dostavi član porodice ili sam zaposleni kad prestanu razlozi zbog kojih istu nije mogao da dostavi.

Pravo na naknadu zarade prema Zakonu o zdravstvenom osiguranju, nema osiguranik, ako je namerno sprečavao ozdravlјenje ili ako je zloupotrebio pravo na korišćenje odsustvovanja sa rada zbog privremene sprečenosti za rad na neki drugi način (na primer prekršaj samoizolacije/karantina). Naknada zarade, u slučaju samoizolacije zbog zdravstvenog nadzora nad zaraznom bolešću COVID-19 izazvane virusom SARS-CoV-2 i mera ograničenja kretanja, odnosno mera kućne izolacije, biće regulisana posebnim aktom Vlade. Zaposleni je dužan da dostavi poslodavcu rešenje nadležnog organa o samoizolaciji.

Pravo na naknadu zarade imaju zaposleni i lica koja obavlјaju samostalnu delatnost, ali ne i radno angažovani po osnovu ugovora van radnog odnosa (osim ako u ovom ugovoru nije utvrđena i novčana naknada za slučaj kada se ne obavlјju poslovi za koji je zaklјučen ugovor).

Poreska uprava može poreskom obvezniku, na njegov pismeni zahtev, podnet pre isteka roka za podnošenje poreske prijave, da odobri produženje roka podnošenja iz opravdanih razloga (bolest, odsustvovanje iz zemlje, nesrećni slučaj, elementarna nepogoda većih razmera i sl.), dok ti razlozi ne prestanu, a najduže za šest meseci od dana isteka zakonskog roka za podnošenje prijave. O zahtevu za produženje roka za podnošenje poreske prijave rešava zaključkom Poreska uprava u mestu u kojem se podnosi poreska prijava, u roku od pet dana od dana prijema zahteva. Ako je istekao zakonski rok za podnošenje poreske prijave i zahtev iz stava 1. ovog člana je odbijen, poreska prijava se mora podneti u roku od pet dana od dana dostavljanja zaključka o odbijanju. Protiv zaključka iz stava 2. ovog člana nije dozvoljena žalba. Tokom vanrednog stanja, zahtevi se mogu podneti elektronski, u skladu sa obaveštenjem Poreske uprave.

Članom 2. stav 1. ove uredbe propisano je da stranke u postupcima, za vreme vanrednog stanja u Republici Srbiji, ne mogu snositi posledice svog nepostupanja u rokovima propisanim ili određenim u skladu sa zakonima kojima se uređuje opšti upravni postupak ili posebni upravni postupci. Ove odredbe primenjuju se na blagovremenost primedaba na zapisnik, koje stavlja stranka u postupku inspekcijskog nadzora (nadzirani subjekat), kao posebnom upravnom postupku, a za koje je članom 36. stav 1. Zakona o inspekcijskom nadzoru utvrđen rok od pet radnih dana od prijema zapisnika. Takođe, ove odredbe primenjuju se i na blagovremenost žalbe na rešenje, ako nadzirani subjekat (stranka) ne bi postupio po upravnim merama izrečenim na zapisnik, pa bi inspektor u narednom koraku doneo rešenje kojim bi izrekao upravne mere, a protiv kog rešenja žalba, u skladu sa vanrednim stanjem i hitnim merama, ne odlaže izvršenje. Prema našem mišljenju, iz člana 2. stav 1. ove uredbe proizlazi da primedbe na zapisnik i žalba protiv rešenja ne bi mogli da budu neblagovremeni, odnosno odbačeni zbog propuštanja roka, kao formalnog nedostatka, nego bi se cenili po suštini i oni koji su podneti posle proteka roka. Nalazimo da, shodnom primenom pravila o neodložnom dejstvu žalbe (član 39. stav 3. Zakona o inspekcijskom nadzoru i član 155. stav 2. Zakona o opštem upravnom postupku), primedbe na zapisnik ne odlažu izvršenje mera za otklanjanje nepravilnosti, jer je neophodno preduzimanje hitnih mera koje ne trpe odlaganje, radi zaštite javnog interesa u delokrugu inspekcije u vanrednom stanju uzrokovanom epidemijom, što se navodi u zapisniku koji inspektor sastavlja. Istovremeno, smatramo da je potrebno zapisnikom upoznati nadziranog subjekta i o tome da, saglasno članu 2. stav 1. ove uredbe, za vreme vanrednog stanja, ne može snositi posledice nepostupanja u roku za primedbe, u smislu njihovog blagovremenog stavljanja, te da će inspektor i neblagovremene primedbe naknadno razmotriti i odlučiti o njima. Pritom, prema članu 3. stav 1. ove uredbe, rokovi koji ističu za vreme vanrednog stanja, a odnose se na preduzimanje upravnih radnji, okončanje upravnih postupaka i odlučivanje po izjavljenim pravnim sredstvima, smatraće se isteklim kad istekne 30 dana od prestanka vanrednog stanja. Time se rokovi za odlučivanje inspekcije i drugostepenog organa po podnetim, odnosno izjavljenim pravnim sredstvima – primedbe na zapisnik i žalba protiv rešenja – produžavaju za 30 dana od dana prestanka vanrednog stanja.

Na inicijativu Udruženja ponuđača Srbije, Uprava za javne nabavke je na svom vebsajtu objavila Obaveštenje sa preporukama u vezi sa sprovođenjem postupaka javnih nabavki u toku vanrednog stanja

Važno je automatizovati proceduru prijave što je pre moguće. Za unapređenu registraciju zaposlenih za policijski čas planira se posebna aplikacija koja je u fazi razvoja. Prema trenutnoj proceduri, privrednici upućuju spisak zaposlenih na koje se odnosi dozvola kretanja Ministarstvu privrede, koje zahteve prosleđuje MUP-u. Poslodavac je dužan da svakom zaposlenom na spisku izda radni nalog za svaki pojedinačni izlazak u periodu od 17 do 5 časova. U međuvremenu, NALED je uputio predlog da kompanije svojim zaposlenima izdaju trajne radne naloge, prema vrsti posla koju zaposleni obavljaju, radi ubrzanja postupka i smanjenja administracije. 

NALED predlaže ukidanje poreza na donacije u cilju podsticanja filantropskog postupanja kompanija i prikupljanja hrane, lekova i medicinskih sredstava za najugroženije kategorije i ustanove.

Prema obaveštenju Ministarstva finansija svim lokalnim samoupravama (br.021-01-0007512020-03 od 18.3.2020), navodi se da se zbog izmene prioriteta mogu sprovoditi samo javne nabavke koje su neophodne imajući u vidu proglašeno vanredno stanje

Prema saopštenju Vlade Srbije, svoj privredi registrovanoj na teritoriji Srbije je od 24.3.2020. dozvoljen uvoz maski za potrebe zaštite svojih zaposlenih

Stav NALED-a da je odgovor potvrdan - naravno, uz saglasnost zaposlenog i obezbeđene tehničke i zdravstveno-sanitarne uslove. Smatramo da je ovo saglasno članu 3. alineja prva Uredbe o organizovanju rada poslodavca za vreme vanrednog stanja, kojom je propisano da poslodavac čija je priroda delatnosti takva da nije moguće organizovati rad van prostorija poslodavca, treba da svoje poslovanje uskladi sa uslovima vanrednog stanja i to da, ukoliko je to moguće i ne iziskuje dodatna sredstva, organizuje rad u smenama, kako bi što manji broj zaposlenih i svih drugih radno angažovanih lica rad obavlјao istovremeno u jednoj prostoriji. Ovde se radi o odstupanju od Zakonom o radu zagarantovanog prava na smenu u trajanju od najduže 12 časova dnevno, koje ima svoj osnov u Ustavu i Uredbi, zbog vanrednog stanja.

Zakonom o radu (ZoR) nije izričito uređeno pitanje zarade za vreme vanrednog stanja. Prema mišljenju stručnog tima NALED-a, najbliže ovoj situaciji su odredbe čl. 117. i 116. ZoR. Članom 117. je propisano da zaposleni ima pravo na naknadu zarade u visini utvrđenoj opštim aktom i ugovorom o radu za vreme prekida rada do koga je došlo naredbom nadležnog državnog organa ili nadležnog organa poslodavca zbog neobezbeđivanja bezbednosti i zaštite života i zdravlja na radu, koja je uslov daljeg obavljanja rada bez ugrožavanja života i zdravlja zaposlenih i drugih lica, i u drugim slučajevima, u skladu sa zakonom, a opštim aktom i ugovorom o radu mogu da se utvrde i drugi slučajevi u kojima zaposleni ima pravo na naknadu zarade.

Član 116. ZoR propisuje da zaposleni ima pravo na naknadu zarade najmanje u visini 60% prosečne zarade u prethodnih 12 meseci, s tim da ne može biti manja od minimalne zarade utvrđene u skladu sa ovim zakonom, za vreme prekida rada, odnosno smanjenja obima rada do kojeg je došlo bez krivice zaposlenog, najduže 45 radnih dana u kalendarskoj godini. Izuzetno, u slučaju prekida rada, odnosno smanjenja obima rada koje zahteva duže odsustvo, poslodavac može, uz prethodnu saglasnost ministra, uputiti zaposlenog na odsustvo duže od 45 radnih dana, uz naknadu zarade iz stava 1. ovog člana, a pre davanja ove saglasnosti, ministar će zatražiti mišljenje reprezentativnog sindikata grane ili delatnosti osnovanog na nivou Republike.

Premda Zakon o radu ne određuje visinu naknade zarade ukoliko je nije propisao poslodavac, ona ne bi smela da bude niža od 60% prosečne zarade u proteklih 12 meseci, shodnom primenom člana 116. ZoR. Socijalno-ekonomki savet, posle vanredne sednice, zauzeo je ovakvo stanovište – Ministarstvo za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja: https://www.minrzs.gov.rs/sr/aktuelnosti/vesti/djordjevic-omoguciti-rad-od-kuce-gde-god-je-moguce  Izvod: “U slučaju smanjenja obima rada, zaposleni ima pravo na naknadu zarade u skladu sa opštim aktom i ugovorom o radu, a najmanje u visini 60% prosečne zarade zaposlenog u prethodnih 12 meseci, s tim da ne može biti manja od minimalne zarade.” Sledi da, u skladu sa zakonom i opštima aktom, zarada može biti u rasponu od 100% do 60%, ali ne ispod minimalne zarade.