25 godina apsurda u Zakonu o kulturnim dobrima

Zakon o kulturnim dobrima iz 1994. čiju izmenu NALED zagovara godinama zbog odredbi koje privredi nameću obavezu da nepotrebno čuva velike količine poslovne dokumentacije na papiru kao potencijalnu arhivsku građu, krije još jedan apsurd za naše prilike – pravo preče kupovine države nad nekretninama koje po oceni resornih institucija spadaju u kulturna dobra.

Ova odredba nije primenjivana više od 20 godina, ali kako su od prošle godine u katastar upisani „Arheološki lokalitet antički Singidunum“, koji obuhvata delove Vračara i Starog grada, kao i nekoliko kulturno-istorijskih celina na teritoriji Palilule, Dorćola i Zemuna, veliki procenat stanovnika ovih opština koji odluče da prodaju stan, sada moraju prvo da ga ponude Zavodu za zaštitu spomenika Beograda, pa tek onda drugom kupcu po istoj ili nižoj ceni.

- Neko ko je pisao zakon nije vodio računa da se u Beogradu godišnje proda između 11.000 i 14.000 stanova i da će Zavod morati da odgovori na najmanje 1.000 ponuda, a da četrdesetak zaposlenih u Zavodu verovatno imaju pametnija posla nego da troše vreme na odbijanje ponuda, jer budžet Zavoda nije dovoljan za kupovinu makar jednog stana imajući u vidu da se neki nalaze na  lokacijama kao što su Terazije ili Knez Mihailova i da koštaju i do 500.000 evra. Takođe se nameće pitanje da li je iko razmišljao da li Zavod ima interes da kupuje stanove u višespratnicama, koje verovatno nikada neće kupiti cele, da bi ih jednog dana srušio i ispod njih vršio iskopavanja u potrazi za antičkim Singidunumom. Ova besmislena odredba usporava promet nepokretnosti za 15 i više dana, koliko pred Zavodom za zaštitu spomenika traje procedura pribavljanja odgovora o zainteresovanosti po pravu preče kupovine, koji je uvek negativan – objašnjava saradnik NALED-a Đorđe Vukotić.

Prema njegovim rečima, spornu odredbu člana 119. Zakona trebalo bi promeniti tako što bi država imala pravo preče kupovine isključivo spomenika kulture, a ne svih kulturnih nepokretnih dobara, jer je reč o formulaciji koja je preširoka i omogućuje da svaka zgrada, od šupe do solitera, bude uvedena u ovaj režim iz najrazličitijih razloga, npr. jer je u njoj živela neka značajna ličnost, desio se neki istorijski događaj, deo je neke ambijentalne celine ili je pak podignuta na antičkim nekropolama (grobljima) i sl.

Sličan problem ovaj zakon je napravio i kod obaveze čuvanja dokumentacije. Kako arhivi nemaju kapacitete da utvrde koji dokumentarni materijal, bilo da je pisan, crtan, fotografisan ili štampan, može da bude od posebnog značaja za kulturu i nauku, zakon je građanima i privredi nametnuo obavezu da sve što kreiraju čuvaju o svom trošku i da pre uništavanja zahtevaju odobrenje nadležnog arhiva.

Iako je jasno da je ova odredba neprimenljiva u slučaju građana, jer takav materijal može da bude i selfi fotografija, video sa letovanja ili dečiji crtež, ona je privredi nametnula visoke troškove skladištenja dokumentacije koja nema nikakav kulturni niti istorijski značaj. Veće firme u Srbiji godišnje potroše i više od 150.000 evra na čuvanje ugovora, faktura i drugih papira koje su u obavezi da drže u svojoj arhivi najmanje 10 godina.

Obaveza bez novčane kazne, ali...

Iako Zakon o kulturnim dobrima kaznenim odredbama ne propisuje sankcije ukoliko građani ne ponude Zavodu za zaštitu spomenika da po pravu preče kupovine kupe stan ili kuću u objektu koji je u režimu zaštite kulturnog dobra, ova besmislena procedura se uvek sprovodi jer bi u suprotnom Služba katastra RGZ-a odbila upis prava svojine, s obzirom na to da je Zavod u prethodnoj godini izvršio zabeležbu ovog svog prava u katastar. Koliko je zakon zastareo svedoči i podatak da za druge prekršaje koji dovode do uništenja kulturnih dobara, uključujući i spomenika kulture propisuje penale u „novim dinarima“ - od 70 do 10.000 dinara.